Србију су пре 10-ак дана преплавили протести против поскупљења горива. Иако се о цени горива са чисто економског аспекта може озбиљно дискутовати, ипак је акценат на начину протествовања (блокирањем битнијих саобраћајница) и дубљим намерама организатора или иницијатора истих (или пак, оних, којима то иде у прилог на неки начин) , који углавном својим намерама превазилазе раније поменути, чисто економски аспект истих.
Наиме, блокирањем саобраћајница у протесте се, хтели или не, укључују и они који нису део „иницијалне“ групе људи која свесно и наменски блокира. Ови „посматрачи“ се укључују тако што се или придружују блокадерима или тако што због немогућности да прођу, постају незадовољни и то своје незадовољство уперују ка власти. Или долази до конфронтације оних који блокирају и оних који би да прођу и тако ствара потенцијални конфликтни потенцијал са могућношћу поларизације на оне „за“ и „против“ блокирања.
И тако се шири круг незадовољника. Овај вид исказивања неслагања се неуобичајено много практиковао у Србији у последње време; почело је са „сукобом“ таксиста и компаније CAR: GO, када су београдски таксисти блокирали Славију и још неке делове града до испуњења њихових захтева. Наставило се са (готово традиционалним у ово доба године) протестом малинара који су блокирали магистрални пут ка Црној Гори на неколико дана, захтевајући од државе већу откупну цену малине и још понешто.
Кулминирало је са протестима због поскупљења горива који су пре 10-ак дана на неколико часова, како кад и како где, паралисали Србију и наставило се са смањеним интензитетом још неколико дана. Може се рећи да је власт својим деловањем или неделовањем довела до тога. Може бити. Међутим, какав закључак се може извући из ових протеста? Кад год одређена група људи осети да је угрожена, може да изађе на улицу и протествује до испуњења својих захтева. Замислите сад да у једном тренутку, или сваки дан у години, протествује једна незадовољна група људи, тако да погађања много већи број људи, као што су сад поменуте блокаде саобраћајница. Како би то изгледало? Србија би, без претеривања, била паралисана током целе године. Дакле, ако су и захтеви за протесте оправдани, методи нису. Једно је слање поруке властима, које се могу а и не морају повиновати захтевима, а друго видети да изостаје адекватна реакција државе, што се може тумачити као зелено светло свима да убудуће слично раде, знајући да могу проћи без последица или већег одговора државе.
Са друге стране је потенцијална злоупотреба која може, али не мора, бити на уму организаторима ових протеста. Ако је то мало вероватно за таксисте и малинаре, то је врло вероватно за организаторе протеста против поскупљења горива. Иако је сам „покрет“ био доста хетероген, нису „проблематични“ организатори на локалном нивоу широм градова, већ оно што их је „ујединило“ , нпр. једна велика Фејсбук група од више десетина хиљада људи где су протести (блокаде) данима припремани и договарани, са униформним захтевима и предлозима, који су дошли из ко-зна-чије „кухиње“ . Почело је са „обичним“ захтевима али се убрзо наставило са „дубљим“ захтевима и политизовањем читавог процеса; погледајмо како су формулисани неки од захтева са главне групе који су потом одашиљани даље на локалне групе (углавном на нивоу градова) ;
Kao што видимо, разлог за окупљање постаје повод за ширу платформу захтева и деловања. Интересантни су, иако прилично јалови, покушаји разних опозиционих политичара да се „окористе“ о протесте или да их преузму, иако су у неколико градова виновници и руководиоци истих били припадници опозиционих странака (као нпр. у Шапцу) . За крај (али не и најмање битно, штавише, можда и најбитније) треба напоменути спољну рефлексију ових протеста, нарочито ову последњу, везану за поскупљење горива. Време притисака и пожуривања власти за „коначно решавање“ косовско-метохијског „проблема“ тек следи у предстојеће лето и јесен, те стога треба очекивати (док до тога не дође, невезано за то шта власт на крају одлучи по овом питању) и веће испољавање незадовољства на улицама и покушаје на унутрашњем плану да се ситуација што више разводњи и уздрма. Ако се на овим сад случајевима држава потенцијално показала као „слаба“ или недовољно одлучна да реши проблем ових блокада, то може бити „ветар у леђа“ за сличне акције ширих размера убудуће.
Једно је протествовати због цене горива јер ју је власт подигла, а друго саботирати сопствену државу у тренутку када се „ломи ситуација“ око КиМ. Не кажем да је то сад случај, већ да то може, врло вероватно, бити случај у блиској будућности. То су та два лица сваког протеста, оно изнад површине, номинално и видљиво свима и оно „скривено“ , испод стола где се припремају и координишу потенцијалне злоупотребе истих за неке веће циљеве и интересе који углавном нису подударни државним. Увек је тако било и увек ће тако бити; мала, добро организована група изманипулише (углавном) оправдане захтеве неорганизоване већине и искористи ту енергију за нешто контрапродуктивно, чиме они који су се окупили због једне „ситнице“ ризикују да дугорочно изгубе много више. Надајмо се да тако неће бити овог пута и да ћемо учинити све да тако нешто попут нове обојене револуције на време препознамо и предупредимо.
Никола Јовић
