Доналд Трамп није велики читалац. Сам је рекао да му дуже читање није потребно, јер су му за доношење одлука довољни знање које већ поседује и извесна доза здравог разума. Али за одлуку о Јерусалиму и локацији америчке амбасаде у Израелу можда би ипак било корисно нешто прочитати. Док сам бирала божићни поклон којим би председник могао да подупре своје знање о овој теми, избегавала сам обимније штиво и изабрала две књиге које би му пружиле најбоље увиде за најкраће време: збирку песама израелског песника Јехуде Амицхаија о Јерусалиму и књигу палестинског адвоката Raje Shehadeha Палестинске шетње (Palestinian Walks). И једна и друга књига дају бочну, оригиналну перспективу и преносе дубоко осећање Јерусалима. И једна и друга се могу читати на прескок (свако поглавље Шехадехове књиге је заокружена шетња). Обе су у складу са инстант потребама америчког председника.
Amichai, најпознатији израелски песник, живео је у Јерусалиму. Умро је 2000. године. Написао је чудесне песме о свом родном граду које успевају да дочарају свеприсутну тежину његове историје у јединствено злослутној атмосфери: „Јерусалим, једини град на свету / у ком чак и мртви имају право гласа“. Он описује град који чучи међу брдима „ни налик Њујорку“, закочен у истом положају на стартној линији већ 2.000 година. „Kако ико може бити градоначелник оваквог града?“ пита се Амицхаи у другој песми. „Шта да ради с њим? / Градиће, градиће, градиће“. Песник замишља страшну слику: како се брда ноћу прикрадају каменим кућама попут вукова. Библијска прошлост Јерусалима постоји упоредо с његовом садашњошћу захваљујући језику који се креће између древних слика и савременог идиома: пророци, аутобуси, бомбе, стабла смокве и перионица. То је град напетости и потиснутог насиља „изграђен на надсвођеним темељима потиснутог крика“. Песников Јерусалим изазива страхопоштовање. Човек не би желео да ту нешто забрља.
Имала сам срећу да упознам Амицаија средином деведесетих и да једног викенда с њим прошетам кроз Стари град док је носио кући купљене намирнице. Kада смо пролазили поред Давидове куле, старе тврђаве у близини капије Џафа, схватила сам да је управо оживео једну од својих песама. У „Туристима“, док седи поред те куле с два пуна цегера, Амицаи примећује да га један туристички водич користи као оријентир да би својој групи показао неки римски лук. Искупљење ће доћи, пише Амицаи, тек када водич буде рекао својој групи: „Видите ли онај лук из римског доба? Он није важан, али лево од њега, мало ниже, седи човек који је купио воће и поврће за своју породицу“. Амицаи сматра да своју пажњу треба да посветимо људским односима у садашњости, а не музејима прошлости.
Схехадехове шетње Западном обалом су најснажније сведочанство о утицају окупације. Одрастао је у тој земљи и њом шета од друге половине седамдесетих, али просто задовољство пешачења постепено се сужавало због ширења насеља и изградње зида. Ходање је тако и политички чин. Шехадех говори о горком губитку крајолика. Kао адвокат који безуспешно покушава да се одупре отимању палестинске земље, он је открио размере израелске стратегије градње насеља дуж Западне обале. Он преплиће правничка питања са подробним лирским описима својих шетњи, уточишта од окупације.
Будући да смо навикли да палестинске ауторе читамо у политичком контексту, штиво о брдима, цвећу, пролећу и вододеринама право је откровење: та панорама пружа исту ону радост коју може доживети свако ко лута лепим пределом. Схехадех, који већ 27 година описује своје шетње, посматра како тај крајолик нестаје јер се брежуљци уништавају и стазе постају непроходне због ширења израелских насеља. У време када је свет прослављао споразум из Осла 1993. године, Схехадех је на свој ужас открио да тај споразум неће допринети заустављању израелске експанзије. Осећао се усамљено чак и међу својим земљацима, који су га уверавали да ће ПЛО створити нову реалност.
Схехадехова предвиђања проистекла су из истраживања и познавања израелске тактике. Показало се да је његова суморна слика будућности била тачна. Амицаиева мудрост потиче из другог извора: имагинативне реакције уметника на оно што га окружује – „прашина је извесно моја свест, камен моја подсвест“.
Надајмо се да бар једна песма о Јерусалиму и једна шетња овим градом имају шансу да се пробију на списак лектире председника који више воли пасусе и поглавља него целе књиге.
Jo Glanville
Превод: Славица Милетић
Извор: pescanik.net / theguardian.com
