Смрт једног америчког сенатора у принципу не заслужује посебан осврт у српским медијима. Џон Сидни Мекејн III представља изузетак из два разлога.
Као прво, он је током деведесетих био један од најзагриженијих вашингтонских заговорника америчке војне интервенције против Срба западно од Дрине и водећи поборник албанског сепаратистичког покрета на Косову и Метохији. Био је уистину фанатични присталица бомбардовања Србије у пролеће 1999, током којег се отворено залагао за гађање цивилних циљева – тј. за ратне злочине – да би се Србија „уништила“.
Мекејн је годинама био прималац финансијске подршке Албанско-америчке грађанске лиге, која је 2008. свесрдно подржала његову председничку кампању. Од почетка НАТО окупације залагао се за независност Косова и истовремено је био горљиви заговорник проширења НАТО савеза на Балкану у целини, а посебно пријема Црне Горе у његове редове.
Све наведено – премда се првенствено тиче Срба – савршено се уклапа у шири профил Џона Мекејна као човека, политичара и јавног делатника. Његов лик и животно дело представљају одраз структурне корумпираности и дубоке, крајње дисфункционалности америчког политичког система у целини.
Џон Мекејн је представљао сушту супротност лику ратног хероја, принципијелног родољуба и личности од интегритета, коју су на његовом погребу осликали бивши председници Барак Обама и Џорџ В. Буш, затим др Хенри Кисинџер и други припадници америчке „дубинске државе“.
БАХАТИ, РАЗМАЖЕНИ КАДЕТ
У складу са породичном традицијом – и отац и деда истог имена били су професионални официри америчке ратне морнарице и достигли су чин адмирала – Џон Мекејн (рођен 1936. у Зони панамског канала, која је тада била у поседу САД) уписао је Војнопоморску академију у Анаполису, у држави Мериленд. Његово привилеговано породично порекло и урођена ароганција одразили су се на његов успех и понашање у средини која је вазда таленат и залагање стављала на прво место.
Мекејн је дипломирао 1958. године као 894. у рангу од укупно 899 кадета. Током студија добио је од колега надимак „МекНасти” (гад) као и стотине дисциплинских укора, тзв. Demerits – више од ма ког другог кадета своје класе. Старешине су га третирале са мешавином презира и згрожене неверице. Мизерне оцене биле су плод споја умне ограничености, одсуства интелектуалне радозналости, природне лењости и грубе индоленције. Сигурно је да Мекејн никада не би дипломирао да није било очевог чина и утицаја.
У Пенсаколи на Флориди, где је потом наставио обуку за морнаричког пилота, Мекејн је имао репутацију момка који пре свега воли да се добро проводи. Без очевог знања, 1965. године оженио се разведеном манекенком Карол Шеп, наркоманком сумњиве репутације, и усвојио њено двоје деце. Ни у летачкој школи није се слагао са претпостављенима. Важио је за другоразредног пилота, непажљивог и склоног ризицима. Стога је одређен за управљање летелицама за нападе на циљеве на земљи А-4, а не међу елитне пилоте-ловце.
Током 1960-их два авиона којима је управљао су се његовом кривицом срушила; трећим је чак покидао далеководе у Шпанији, изазвавши губитак електричне енергије у читавој регији. Укупно је упропастио четири авиона пре него што је напокон оборен над Северним Вијетнамом, октобра 1967. године, док је гађао једну фабрику сијалица.
ЛАЖНИ ХЕРОЈ
Мекејново држање у заробљеништву представља једну уистину врло добро чувану тајну америчког естаблишмента. Премда је касније проглашен за „хероја“, нема сумње да је Вијетнамцима дао покајничку изјаву којом признаје да је ратни злочинац јер је бомбардовао цивилне циљеве. Након што је ослобођен 1973. године, тврдио је да је та изјава била изнуђена мучењем: „Научио сам оно што смо сви ми тамо научили, да сваки човек има своју тачку издржљивости – а моја је тачка била достигнута”.
Постоји, међутим, низ извора – које је у дугом и детаљном недавном тексту резимирао бивши издавач часописа American Conservative Рон Унз – по којима је Мекејн имао много „скелета у свом плакару” из периода заробљеништва. По Унзу, „већ дуже од једне деценије појављују се сведочанства – која корпоративни медији упорно игноришу – по којима Мекејн уопште није био изложен тортури у заробљеништву, као што је тврдио, већ да је све време свог заточеништва био вољни саучесник у припреми пропагандих емисија и изјава пуштаних преко разгласа у заробљеничким логорима“.
Како Унз истиче, међу америчким ветеранима који су преживели северновијетнамско заробљеништво никада није била тајна да је Мекејн сарађивао са ханојским властима. Његове су покајничке изјаве безброј пута биле пуштане преко разгласа као средство подривања морала оних америчких заробљеника који су одбијали сарадњу. Неки бивши заробљеници, укључујући и високо цењену двојицу пуковника копнене војске, Теда Гаја и Гордона „Свида“ Ларсона, сматрају да је читав мит о Мекејновом примерном држању у заробљеништву свесна измишљотина његових политичких ментора, заснована на чињеници да је лакше држати под контролом човека који има нешто да крије или који је изманипулисан (сходно моделу „манџуријског кандидата“).
У време завршнице председничке кампање – пре тачно једне деценије, септембра 2008. када је Мекејн био кандидат републиканаца против Барака Обаме – појавила се пажње вредна репортажа новинара Сета Мајданса у Њујорк Тајмсу. Тај репортер је посетио Вијетнам да сазна шта Мекејнови бивши чувари мисле о могућности да њихов бивши заточеник ускоро дође у Белу кућу – човек кога су они наводно годинама брутално мучили и свакодневно малтретирали. На велико изненађење Мајданса, вијетнамско особље бившег заробљеничког логора изразило је „прави ентузијазам због могућности Мекејнове победе”.
Неки су чак изразили наду да ће Мекејн победити управо зато што су се са њим „тако добро спријатељили током рата и блиско сарађивали“. Упитан о Мекејновим тврдњама о „суровом и садистичком третману”, бивши командант јединице чувара се насмејао и узвратио да су то управо приче које политичари смишљају да би себи повећали популарност, било у Америци или у Вијетнаму. Постоји чувена фотографија Мекејна на штакама, неколико месеци после ослобађања из заробљеништва, која је коришћена као потпора миту о физичком малтретирању у Ханоју. Међутим, још септембра 2008. године појавио се архивски снимак шведске ТВ екипе из 1973. године у коме видимо капетана корвете Мекејна, који савршено здраво изгледа, како силази степеницама из авиона којим је стигао из Вијетнама. Премда је шепао, штаке му тада засигурно нису биле потребне – али су се одједном појавиле пола године касније као неопходна помагала!
Како истиче Рон Унз, нема сумње да су неки амерички заробљеници били подвргнути тортури у Вијетнаму, али је крајње неизвесно да ли је Џон Мекејн био један од њих: „Током скоро целог рата, Мекејн је био смештен у посебном одељку за заробљенике који се добро понашају, где је по бројним тврдњама снимао пропагандне траке за своје чуваре и са њима се чак спријатељио као што су они касније тврдили. Амерички заробљеници са највишим чиновима и који уживају највећи углед, пуковници Гај и Ларсон, отворено су изразили сумњу у Мекејнове тврдње да је био мучен”.
Две године после Мекејновог заробљавања, средином 1969, агенција УПИ објавила је вест под насловом „Заробљени адмиралов син пропевао као птичица”. Тим поводом је објављен и чланак у часопису америчких оружаних снага Stars and Stripes. Нема сумње да је Мекејнов отац од тог тренутка предузео све шта може да заташка истину о понашању свога сина у заробљеништву. Исто тако нема сумње да је Мекејн-старији имао утицаја и моћи да то постигне. Налазио се тада у чину адмирала флоте и на положају главнокомандујућег снага САД на Пацифику.
Свега две године пре тога је био на челу истражне комисије која је заташкала истину о израелском нападу на амерички извиђачко-обавештајни брод Либерти. Тиме је несумњиво задужио двопартијски естаблишмент.
НЕСТАБИЛНА ЛИЧНОСТ
Џон Мекејн је био познат по нападима неконтролисаног беса и по честом издирању на своје подређене, укључујући особље његове сенатске канцеларије у Вашингтону. Многи од њих су га описали као „скроз црвеног у лицу са пеном у угловима усана, како урла увредљива имена”. Он је такође рутински викао и вређао сваког ко му се супротставља, под условом да је особа подвргнута таквом третману беспомоћна (на пример чланови породица америчких заробљеника који нису били враћени после 1973, а за које је Мекејн упорно тврдио да не постоје).
Шпански психијатар Фернандо Барал, који је имао приступ америчким заробљеницима у Ханоју, за Мекејна је дао крајње узнемирујућу дијагнозу „изразито нарцистичке личности, хладне, агресивне, углавном неспособне за људску саосећајност”. Мекејнови хистерични и понекад буквално неконтролисани испади одражавали су дубоко нестабилну личност, по многим мишљењима. Његова несигурност одражавала је у извесној мери и скривени стид због стварног понашања у заробљеништву.
Сам Мекејн је 1999. године у мемоарима под насловом „Вера мојих очева” признао да га прогони осећај кривице због тога што је потписао изјаву у Ханоју: „Осећао сам губитак вере и нисам могао да контролишем своје очајање”, написао је он и додао да је био ужаснут при самој помисли како ће његов отац реаговати ако сазна за то признање. „Још увек се штрецнем када се сетим како сам се питао да ли је мој отац сазнао за моју срамоту”.
Питање да ли је тај осећај срамоте и кривице играо кључну улогу у каснијем понашању Џона Мекејна пре свега треба да одгонетну стручњаци за психичке болести. Оно што је са политичког становишта занимљиво јесте чињеница да Пентагон поседује и писани и звучни запис Мекејновог признања али га држи под ембаргом. Осим тога, и даље се као поверљив третира оригинал Мекејновог дебрифинга када се вратио из заробљеништва. Он је могао да тај документ „декласификује“ и учини доступним да је то желео, али је избегао да то икада учини. Како истиче један аутентични ветеран америчког новинарства, бивши репортер Њујорк Тајмса Сидни Шамберг (иначе добитник Пулицерове награде),
„Многи заробљеници изложени тортури пристају на признања у којима износе свесне лажи и преувеличавања да би њихови другови по оружју и сународници разумели да је реч о изнуђеној лажи. Мало ко им то замера. Међутим, сам Мекејн је признао да се осећа осрамоћеним, да је бацио љагу на своју породицу војника. Био је третиран боље од других затвореника управо због високог чина свога оца и због своје пропагандне вредности. Други Американци у затвору Хоа Ло били су свесни да чувари Мекејна сматрају привилегованим и звали су га крунски принц”.
Мекејнов историјат менталне нестабилности не може бити у целини схваћен ван контекста његовог проблематичног односа са оцем. Са психолошког становишта, касније тврдње о „мучењу“ савршено су логичне. Прича о Мекејну као „хероју” који је издржао тортуру биле су начин да се предухитри опасност од избијања у јавност стварних сведочанстава о Мекејновом држању од других ослобођених заробљеника. У том подухвату, америчка корпоративна медијска машина је Мекејну пружила свесрдну подршку. Легенда је деценијама дограђивана, док на крају није потпуно прогутала личност Џона Мекејна – који је можда и сам себе уверио да се држао јуначки.
Вероватно је због тога тако неуротично реаговао на савршено трезвену изјаву Доналда Трампа из 2017, да Мекејна не сматра „херојем“ само зато што је био заробљен. Притом треба истаћи да је Мекејново стварно понашање у заточеништву у најмању руку било вредно деградације чина, ако не и истраге пред војним судом. Међутим, како истиче Рон Унз, нипошто не треба искључити ни мрачну могућност да је Мекејновим спонзорима у каснијем политичком успону савршено одговарало да имају компромитујуће податке о његовој прошлости – податке који би лако били „откривени” уколико би он одступио од стандардне, унапред зацртане линије вашингтонског естаблишмента.
КОРУПЦИОНАШ
Пре него што је напустио војни позив и ушао у политички живот, Мекејн је 1977-1979 био придодат особљу америчког Сената као официр за везу са ратном морнарицом САД. У пролеће 1979. године повукао је кључни потез у својој даљој каријери када је упознао и убрзо започео везу са пребогатом наследницом Синди Лу Хензли, из Феникса у Аризони. Њен отац, магнат дистрибуције пива, одобрио је брак под условом да Мекејн потпише предбрачни уговор којим прихвата да имовина Синди остаје у њеном искључивом власништву.
Мекејнова деца из првог брака била су ужаснута његовим понашањем и прекинула су сваку везу са њим. Он је међутим после женидбе за Синди одлучио да напусти морнарицу. Знао је да никад не би достигао адмиралски чин, што значи да би подбацио у односу на каријеру свога деде и оца. Преселио се у Финикс, где је (наравно) добио синекуру у фирми свога новога таста Хензли и Компанија. Као потпредседник за односе са јавношћу те фирме, стекао је политичке везе и подршку у локалној пословној заједници Аризоне и упознао моћне личности, попут познатог банкара Чарлса Китинга. У лето 1982. године Мекејн се кандидовао у прелиминарним изборима републиканаца за отворено конгресно место и на њима победио, пре свега захваљујући знатним средствима које је његова жена уложила у кампању. Потом је без проблема добио саме изборе за Представнички дом у изразито републиканском округу.
Пет година касније, опет захваљујући утицају и новцу свога таста и супруге, Мекејн је наследио сенатско место републиканског ветерана Барија Голдвотера који је био председнички противкандидат Линдону Џонсону 1964. године. Недуго потом Мекејн је био умешан у велики корупционашки скандал, као један од пет сенатора познатих као „Китингова петорка”. Наиме, Мекејн је примио стотине хиљада долара, у кешу, богатим поклонима и путовањима приватним авионом Чарлса Китинга, који је потом правоснажно осуђен за превару као оснивач и власник велике хипотекарне банке „Линколн”.
Мекејн је чак девет пута био Китингов гост на Бахамским острвима. Када му се Китинг обратио за помоћ да спречи распад његове пословне империје, Мекејн је испрва био вољан да га подржи. Међутим, када су се умешали федерални истражитељи, Мекејн се брже боље од Китинга оградио. Врло убрзо потом чак је постао велики заговорник оштрих мера против коруптивне праксе да политички кандидати добијају богате донације пословних људи који имају интерес у њиховим конгресним одлукама.
И по овом питању, као и по питању Мекејнове прошлости и Вијетнаму, пада у очи бизарно понашање претежно либералних америчких медија. Они не пропуштају прилику да ишчачкају ма какав компромитујући детаљ из биографије аутентично конзервативних кандидата. Мекејна, међутим, нису суочавали са питањима око афере Китинг, напротив. Њујорк тајмс, Њујоркер, Венити фер и други органи либералног естаблишмента били су изненађујуће пуни хвале за Мекејна када је он први пут покушао да се кандидује за председника 2000. године (и изгубио борбу за републиканску номинацију од Џорџа В. Буша). Лево-либерални водитељ Марк Волс, у популарном ТВ програму 60 минута, чак је успео да током једносатног интервјуа постави низ питања о небитним детаљима из Мекејновог детињства, али ни једно једино о случају Китинг.
Нема сумње да је од петорице сенатора оцрњених у том скандалу Мекејн био најкривљи – али и далеко најимунији на јавне критике. Потом је постао „ловокрадица прерушен у ловочувара”, претворивши кампању против коруптивних донација законодавцима у једну од тачака свог програма. Међутим, већ 1997. године, када је дошао на чело моћног Одбора за трговину америчког Сената, Мекејн је наставио да прима прилоге корпорација чији је рад био испитиван од стране тог истог одбора. Осим тога, његове колеге у Сенату биле су вазда савршено свесне да је тема донација за предизборне кампање Мекејну пука реторика – јер се он сам никада није одрекао издашних донација своје супруге.
Мекејн је 27. септембра 1999. године објавио своју прву председничку кандидатуру изјавом која је одисала популистичком реториком: „Водићу битку да повратимо своју владу од моћних манипулатора и специјалних интереса и да је вратимо народу и племенитом циљу слободе коме је та влада створена да служи”. Та је изјава била крајње цинична. Дошла је од моћног манипулатора првог реда, доследног слуге специјалних интереса, изворне креатуре вашингтонске мочваре. У целини – ни до тада, ни тада, ни касније – није било ничег иоле „конзервативног“ у Мекејновој подршци све моћнијем апарату федералне владе. Он је њој здушно помогао да се учетворостручи по особљу и да удесетостручи буџет током своје каријере.
Није било ничег слободарског у његовој свесрдној подршци законским предлозима којима је успостављена државна контрола без преседана над животима Американаца (нпр. Патриот закон). Од рођења у зони Панамског канала до смрти и помпезног испраћаја у Вашингтону, Џон Мекејн био размажено и заштићено чедо војно-индустријско-безбедносне државе и њен запенушени бранитељ. Био је противник слободе и америчке уставне традиције.
РАТНИ ХУШКАЧ
На плану спољне политике и велике стратегије, за коју је Мекејн био самозвани стручњак, његова „визија” била је врло једноставна: ко год није кротко помирен са принципом америчке монополарне светске империје, а камоли ако јој пружа отпор, мора бити научен памети силом. „Морамо довести наше чизме на њихово тле!” била је његова омиљена фраза. Истовремено, он је био више него вољан да употреби стварне монструме – пре свега љуте џихадисте Исламске државе – као оруђа америчке хегемоније.
После састанка са њиховим првацима у Сирији 2013, коме су присуствовали високи оперативци ISIS-а, он их је назвао „храбрим борцима који заслужују нашу помоћ”. Истовремено, Мекејн је сипао увреде како на рачун моћних земаља попут Русије („бензинска пумпа која се претвара да је стварно нека земља”) или Кине („безобзирни, нехумани режим”). Посебан набој витриола чувао је за слабе „непријатеље“ попут Србије, где је током НАТО агресије у пролеће 1999. године био водећи заговорник бомбардовања цивилних циљева и копнене интервенције.
Пре тога, током рата у Босни и Херцеговини, Мекејн се већ истакао као поборник бомбардовања „босанских Срба” и укидања ембарга на испоруке оружја муслиманској страни. Марта 1999, за разлику од већине својих републиканских колега, гласао је за НАТО бомбардовање Србије тврдњом да „геноцид на Косову, који је у току, мора бити заустављен!” Геноцид је био лажан, али бомбе које су погађале цивилне циљеве биле су стварне. Дан за даном, током априла и маја 1999, Мекејн је на америчким ТВ каналима захтевао да се „коначно угасе сва светла над Београдом” и да НАТО „почисти те Србе“.
Почетком маја он је у Сенату САД захтевао напад копнених снага НАТО пакта и коришћење „свих могућих средстава” да би се „уништила Србија”. Три године касније, у дебати о могућој војној акцији против Ирака, Мекејн је унедоглед понављао лаж да Ирак поседује оружје за масовно уништавање и да „представља јасну и непосредну опасност за САД”. Он је сходно томе октобра 2002. гласао за ирачки рат у Сенату. У пропратном говору „предвидео“ је да ће америчке снаге бити дочекане као ослободиоци.
Чињенице су га опет оповргле, али то му није сметало да се по избијању „арапског пролећа” 2011. године заложи за смењивање египатског председника Хоснија Мубарака и за „демократске реформе“ које су утрле пут ка краткотрајној али катастрофалној владавини муслиманског братства у Египту. Мекејн је био један од најжешћих заговорника војне интервенције у Либији 2011. Априла те године посетио је џихадисте који су се борили против Гадафија у Бенгазију и изјавио да су они „моји хероји”. Годину и по дана касније ти исти његови хероји убили су америчког амбасадора Стивенса.
Од почетка саудијске војне интервенције у Јемену против шиитских Хутија, Мекејн је био велики присталица те војне акције. Упитан о хиљадама убијених цивила као последица саудијских ваздушних напада, он је хладнокрвно одговорио: „Сигуран сам да цивили страдају у том рату, али ни близу онога колико су Хутији побили”. Ово је било (скоро али не сасвим) у равни става Медлин Олбрајт да је смрт пола милиона ирачке деце услед америчког ембарга цена вредна плаћања за постизање политичких циљева.
Џон Мекејн никад није видео рат који му се није допао, нити спољнополитичко питање за које рат не би представљао решење. Гласао је за рат у Ираку и са невероватном упорношћу захтевао рат против Ирана. Осим интервенције у Либији подржавао је и отварање новог фронта у Сирији. У источној Европи, подржавао је неонацисте у Украјини, Сакашвилијеву агресију у Јужној Осетији, као и антируску страну у сваком другом замрзнутом постсовјетском конфликту. Његова русофобија била је уистину опсесивна. 1999. оптужио је Клинтонову администрацију да игнорише руске „злочине у Чеченији”. О Русима као народу говорио је са увредљивим презиром. Доналду Трампу је посебно замерао покушај успостављања дијалога са Путином, а после састанка у Хелсинкију јула 2018. оптужио је америчког председника да „пузи пред диктатором“.
Џон Мекејн је био психопатолошки опседнут призорима крвавог насиља и призивао их је у безброј прилика. Зло је чинио у служби америчке глобалне хегемоније, коју је идеолошки кодификовао његов својевремени спољнополитички саветник Роберт Кејган (иначе супруг Викторије Нуланд, државног подсекретара за Европу под Обамом). Када је 2015. године Мекејн остварио своју дугогодишњу амбицију да дође на чело сенатског Одбора за оружане снаге, упорно се залагао за енормно повећање војних издатака. У томе је напокон и успео, тако да најновији буџет Пентагона износи 717 милијарди долара годишње. То је више од војних издатака следећих десет земаља заједно, укључујући Кину, Индију, Русију, Јапан, Француску, Велику Британију итд. Међутим, Мекејн и његови обожаваоци никад нису презентовали неку иоле рационалну стратешку визију која би правдала тако огромне издатке.
Они једино могу бити схваћени у контексту намере да се очува америчка хегемонија широм света на вјеки, што је сигуран знак лудила.
РЕЗИМЕ
Џон Мекејн је био дубоко проблематична личност, емотивно и ментално нестабилан, искомплексирани човек, болно несигуран, ограничене интелигенције и ниског карактера. Било на спољнополитичком или домаћем, америчком плану, током дуге политичке каријере он никад није имао ниједну разумну, а камоли корисну идеју. Његова званична биографија је једна велика лаж; његово наслеђе је смрт.
То што је Мекејн постхумно и на велика врата уведен у пантеон „америчких хероја” искључиво је плод његове страсти за ратовима споља и његове мржње према Доналду Трампу код куће. Хвалоспеви мочварних креатура само потврђују суморни резиме једног лошег живота и лошег човека. Мекејнове речи и поступци током три деценије, у Сенату и на ТВ екранима, имали су фаталне последице за хиљаде Американаца у униформи и за милионе жртава америчких интервенција широм света – ратова разорних, илегалних и непотребних, за које се он тако жарко залагао.
Својим коначним одласком са политичке сцене, сенатор Џон Мекејн учинио је далеко већу услугу и Америци и остатку света него било чиме што је учинио и рекао током своје дуге политичке каријере.
Нека му Господ буде у помоћи…
Срђа Трифковић
