Навијач сам Црвене Звезде. До сржи. До коске. Ипак, сећам се једне упечатљиве сцене – у једном од вечитијих дербија, доминирале су ми мрске комшјие. На крају, у доста отвореној утакмици, са вишком тензије и борбе са обе стране, добише црно-бели са 4:2, одучише нас у тих 90 минута од фудбала, а темпераментни Милан Лола Смиљанић, све са бакљом у рукама је тада поручио, отприлике: “Е, нека сада узму титулу, ако их није срамота после овога!”.

Искрено, нисам веровао да ћу икада бити у позицији да цитирам фудбалере Партизана, па још више не тако ми омиљеног екс капитена истих, али ето, догађа се: и шта, заиста, човек може да учини након данашњег гласања око срамне и лажне резолуције у УН, него да парафразира Смиљанића и каже: “Е, сада је усвојите, ако их није срамота после овога!”

Негде тамо, у архиви УН, стајаће да су данас они добили ову битку – али, нико од иницијатора, спонзора и виновника исте неће бити срећан, нити ће се тако осећати, нити се тако већ сада осећа. И можда ће та пирова, јадна, срамна победа имплицирати и додатне притиске на РС и додатне тужбе и захтев за ратном одштетом и све оно што су планери иза завеса већ имали у глави, не рачунајући на овакав отпор достојан Његошевих ванвременских стихова, али ће данашњи дан и догађај из Њујорка бити упамћен у скроз другом контексту.

Знао је Обилић да обезглави највећу овоземаљску силу ономад; умео је Гаврило Принцип да у Сарајеву пуца у окове феудализма и укине један систем заувек; имали су петље честите Војводе на крилима тог пуцња да сруше чак три царства; није Србин поклекао пред немачком чизмом, устао је против Рајха не са једном, него са две гериле и у много чему исписао европску историју; нисмо устукнули пред 19 највећих земаља света, једини смо икада плесали и певали пред бомбама, једини смо икада развили коло на крилу невидљивог авиона. Кроз историју, мали, али поносни, ситни, али своји, малобројни, али неустрашиви, умели смо и задивимо свет у борби за слободу и да га заплашимо и протресемо када нам је угрожава. Успевали смо да затресемо куглу тако да потреси превазилазе Рихтерову скалу.

И ваљда је баш тако морало у Њујорку. Као што су УН оног 24. марта постале мртвац на леду, којег нашминканог повремено ваде ради јефтине представе, убеђујући нас да је заправо жив, тако су данас доживеле васркс мимо жеље моћних архитекти овог зла.Да, не станује тамо ни демократија, ни правда, ни плурализам, ни једнакост, ни поштење, већ дуго, али је данас, на својим леђима, председник Вучић опет унео једну давно заборављену гошћу, која ће ускоро постати домаћа: СЛОБОДУ.

Државнички наступ председника Вучића, уз вишенедељне напоре њега и његовог тима, не само да је разбуцао надобудне пројекције великих сила, на опште запрепшаћење уображених представника истих, већ је једним оштрим дипломатским и реторичким ударцем избио расклимани, трули зуб једнополарног света.

Није Вучић данас говорио само у име правде, истине и Србије – његов глас данас био је глас сваког човека, државника, чиновника који жели добро овој планети. Данас је причао у име оних који се буде у срцу Европе, оних који устају у Африци, који прекидају насилни сан у Карибима, Јужној и централној Америци, свим онима који скидају јарам и који почињу да мисле својом главом, у свом интересу, свима онима који пробијају зидине вишедеценијског Матрикса.

Данас је Вучић био најгласнији и најочитији весник мултиполарности, једног новог и другачијег света, данас је на светској позорници, на ултразвуку показао како изгледа тај плод, који ће ускоро закмечати и чије ће кмечање заувек утишати тиранијске навике које предуго трају.

Да, баш се тако улази у читанке. Или, да завршимо Андрићевим цитатом:

Ви ћете сагорети брзо и бескорисно, иза вас ће остати само пепео

Ако! Знаће се бар да смо били ватра. А, иза вас ће остати само балав траг, као иза пужа.

Томо Ловрековић