Током актуелног периода Милов министар иностраних послова Срђан Дармановић махнито покушава да одбрани политичке потезе свог газде, у ком циљу износи потпуно неосноване и неаргументоване лажи, готово истоветне оним које је користио у пропаганди вођеној током 2017. године у вези са измишљеним покушајем “државног удара”. Овога пута Дармановић поново настоји да обмане јавност лажима како су дешавања у Црној Гори продукт заједничког субверзивног наступа “зле Србије” и “још горе Русије”, усмереног на изазивање хаоса у срећној, идиличној и просперитетној Црној Гори. Међутим, овог пута циљна група његових измишљотина није само јавност, већ ову тенденциозно осмишљену лаж покушава да пласира и црногорским “партнерима” у НАТО и ЕУ, тражећи од њих да помогну Милу у коначном обрачуну са, некада његовим, народом Црне Горе.
Иначе, министар Дармановић нема ни народ, ни веру, ни родбину, ни пријатеље, већ је одан једино Милу, тако да, иако је поред цинкарења својих ближњих безбедносним службама професионалне аспирације показивао једино још према политици, своју љубав према Милу није желео да “укаља” учлањењем у било коју странку, па чак ни у ДПС, јер је проценио да и тамо има оних који су спремни да се у случају промене односа снага окрену против његовог господара.
Са Дармановићевом љубављу према Милу може да се пореди једино његова склоност ка старијим женама, што је начин на који безуспешно покушава да залечи трауму проузроковану губитком мајке, која је преминула на порођају, дарујући га Свету. Ова склоност Дармановића, који је и рођену мајку коштао живота, у народу познатија као “Едипов комплекс”, довела је до тога да он у својој двадесет петој години ожени тада дупло старију Олгу Никчевић, те тако постане очух свом до тада најбољем другу, али и његовој сестри Мирни Никчевић.
Након што је постао Милов “Гебелс”, Дармановић је своју поћерку Мирну запослио у министарству иностраних послова, где се она прославила изјавама поводом величанственог “Тројичинданског сабора” у Подгорици, када је иззнела да “треба спалити српски храм и сва говеда која су се тамо окупила”. По свој прилици је круг Милових најпоузданијих сарадника још средином прошле године знао за план свог господара да покуша да призове у помоћ НАТО, да му помогну да се обрачуна са “непослушним” делом црногорског народа који на миран, хришћански и достојанствен начин брани своје порекло, традицију и светиње, односно да, како би то Мило и њему блиски рекли, “спали српске цркве и говеда која се око њих окупљају”, а у чему НАТО, мора се признати, има одређеног искуства.
