Шест дана уочи бомбардовања Слободан Милошевић је понудио најширу могућу аутономију за све националне заједнице на КиМ, али је та понуда глатко одбијена.
На преговорима у Рамбујеу код Париза, који су почели фебруара 1999, тадашњи председник СРЈ понудио је читаву палету уступака како би се избегла НАТО агресија, међутим, Запад и Албанци, које је тада предводио Ибрахим Ругова, нису хтели да разговарају о предлогу Београда.
Српски телеграф је ексклузивно дошао до документа који су 18. марта 1999. потписали представници Владе Србије и Владе СРЈ заједно са представницима седам етничких заједница које живе на Косову и Метохији. У питању је споразум о самоуправи на Космету који је на Милошевићев наговор саставио тадашњи потпредседник Владе и шеф преговарачке делегације Ратко Марковић, предавши га као коначни предлог Србије, али он никад није узет у разматрање.
Без милости
Основни акт овог документа има 11 чланова и у оквиру њих, између осталог, стоји да ће се на КиМ завести принцип демократске самоуправе. Извршну власт имао би министарски савет, док је судска функција била намењена судовима Србије, Космета и националним заједницама. Осим републичке, на територији Космета, према овом уговору, била би инсталирана и локална полиција. Грађани Космета били би представљени са најмање 20 посланика у Скупштини Србије, а из њихових редова били би бирани најмање по један члан савезне и републичке владе.
Ипак, ни све ово што је стајало на папиру није било довољно да се Запад смилује на последњу понуду из Београда.
Нема компромиса
Потпредседник тадашње савезне владе и један од чланова српског преговарачког тима Никола Шаиновић објашњава како је дошло до тога да се Милошевићев покушај нагодбе са Западом никада не разматра.
– Кад су се преговори у једном тренутку заглавили, дошао сам једне ноћи у Београд и имао консултације са целим руководством које је предводио Милошевић. На његов предлог направили смо нашу форму споразума из Рамбујеа тако што смо прецртали елементе окупације и одузимања суверенитета, а потписали делове о самоуправи. Наша делегација предвођена Марковићем предала је тај документ последњег дана, али они га нису узели ни у разматрање, већ само онај почетни у коме стоји распоређивање НАТО трупа на целој територији државе. Ситуација је буквално била: узми или остави – прича Шаиновић.
– Рамбује није сазван да се избегне рат, већ да се оправда ратни поход. Они су тражили изговор у Рамбујеу за бомбардовање Србије, о чему су много раније донели одлуку. Рамбује је био позоришна представа за западну јавност да јој се докаже како бомбардовање нема алтернативу – закључује бивши шеф југословенске дипломатије.
Тачијева одскочна даска
Као један од чланова преговарачког тима косовских Албанаца био је и Хашим Тачи, тада већ познат као директор Политичког директората и члан Главног штаба ОВК. Имао је 31 годину и на фотографијама из тог времена је непрепознатљив. На преговоре, како је у то време навођено у медијима, позван је као командант самозване оперативне зоне ОВК у Малишеву, а већ је био дугогодишњи члан „Дреничке групе“ ОВК, коју је основао Адем Јашари.
Конференција у Рамбујеу
– Преговори посвећени проблему Косова почели 6. фебруара 1999. у замку Рамбује недалеко од Париза
– Конференција која је трајала 17 дана завршена неуспехом
– Међународна контакт-група одлучила да се преговори делегација Владе Србије и косовских Албанаца наставе 15. марта у Паризу
– Друга рунда преговора завршена после четири дана, такође неуспехом
– Државна делегација Србије и делегација косовских Албанаца потписале 18. марта различите споразуме
– Делегација косовских Албанаца потписала споразум који су понудили међународни преговарачи, док је државна делегација Србије потписала сопствени предлог (споразум о самоуправи на Космету)
– На челу српске делегације били Ратко Марковић, Никола Шаиновић, Владан Кутлешић…
– Присуствовао и председник Србије Милан Милутиновић
– Албанску делегацију представљали Ибрахим Ругова, Хашим Тачи, Фехми Агани, Едита Тахири…
– Није било директне комуникације делегација Београда и Приштине, све је ишло преко посредника
– Преговорима посредовали изасланици САД, Русије и ЕУ (Кристофер Хил, Борис Мајорски, Волфганг Петрич)
– После другог неуспеха уследило бомбардовање СРЈ, које је трајало 78 дана
(Српски Телеграф)
