Милан Веруовић, некадашњи телохранитељ Зорана Ђинђића гост је у специјалном издању емисије „ЛИЧНО са Петром Латиновићем“ поводом 20 година од убиства српског премијера.
Веруовић у ексклузивном интервјуу говори о томе шта се заиста догодило тог 12. марта 2003, али и због чега сумња да је Звездан Јовановић био тај који је повукао обарач. Веруовић отворено говори и о Чедомиру Јовановићу, Милораду Улемеку Легији, покушају убиства премијера Ђинђића код хале Лимес, земунском клану, побуни ЈСО.
„Опозиција тих деведесетих година је имала потребу да буде заштићена од репресије режима Слободана Милошевића који је био бруталан. Тада је опозиција формирала групу људи који су чинили обезбеђење. ДС је имала део система који се бавио безбедношћу странке и самог Зорана Ђинђића. Познавао сам људе који су били у то укључени. Ја сам између осталог дошао преко људи који су били оснивачи ДС“, рекао је Веруовић.
Kако су чували Ђинђића
Док је био у опозицији, прича Веруовић, а посебно у време када су протести били свакодневни правили су се планови на дневном.
„Ђинђић је 24 сата био изложен како физичким нападима тако и претњама. Он би био под нашом заштитом и када би се протести завршили за тај дан а он отишао кући, у свој стан на Студентском тргу. Био је веома одговоран према ономе чиме се бавио. Тако да није никада излазио сам, увек би позвао неког од нас. Ми смо правили планове дежурстава тако да је увек неко био са њим“, рекао је Веруовић.
Kада Ђинђић постаје премијер, Веруовић каже да је с једне стране у оперативном смислу било лакше организовати обезбеђење али да су са друге стране трпели константне притиске.
„У оперативном смислу је постало лакше. Ми улазимо у оквире закона којим је јасно дефинисано ко шта ради. Водила се касније кампања како је Ђинђић имао непрофесионално обезбеђење па се ишло дотле да се говорило да га је чувало обезбеђење Слободана Милошевића са Сентом на челу тог 12. марта да до атентата не би ни дошло. Све је то причано у склопу тога да је Ђинђић сам бирао своје обезбеђење што је неистина. По закону је Ђинђића обезбеђивао ресор Државне безбедности односно Шеста управа. Одељење за обезбеђење је формирано у тој Шестој управи у коме смо једини ја и возач долазили из цивилног сектора. Али ми смо прошли све безбедносне и едукативне провере да бисмо радили тај посао“, рекао је Веруовић.
Према њгеовим речима, такве тврдње око обезбеђења Ђинђића су биле део кампање која је имала за циљ криминализовање самог премијера Ђинђића.
Милошевић није имао Чеду Јовановића и Зорана Живковића
„А посебно сам им ја био трн у нози зато што сам страдао са њим и зато што сам ја изнео на суду, поред девет људи који су заједно са мном били непосредни очевици атентата. С друге стране ја сам им сметао јер сам се усудио да јавно изнесем чињенице и аргументе који су изостајали из медијске кампање која је вршила притисак на медијски поступак. Зато сам ја био лоциран као мета и као тема. Ја бих волео о тој теми која се тиче професионалности обезбеђења Зорана Ђинђића да причам али са неким ко је из струке. Причати о томе са Драганом Шутановцем, Зораном Живковићем или Жарком Kораћем – каква је сврха“, реако је Веруовић.
Он каже да треба напоменути да Слободан Милошевић у своје време није имао Зорана Живковића и Чедомира Јовановића уз себе.
„Њих наводим као конкретне људе који су се питали и учествовали у нечему а за шта данас не преузимају своју одговорност“, рекао је Веруовић.
Наглашава како су чланови Ђинђићевог обезбеђења трпели велике притиске.
„Били су то константни притисци и то из најближег Ђинђићевог оркужења. Притисци који су ишли ка томе да се ми склонимо, да дође неко други. Сви су се они бавили и бринули о Зорану али су то радили као задушне бабе. Долазили би код њега и говорили му – јао Зоране, пази се, Зоране чувај се… Али то је све“, истакао је Веруовић.
Говорећи о Белој књизи која је настала на Ђинђићево инсистирање Веруовић каже:
„У тој књизи су евидентиране све криминалне групе које су биле на територији Србије. Па није премијер тражио од полиције да састави Белу књигу да би имао разгледницу него да би се по тој књизи поступало. Људи из те књиге су у перманентном контакту са људима који чине непосредно окружење Зорана Ђинђића. И зато ја кажем да Милошевић није имао те људе. И ако је имао неке такве они су били са њим, а ови су радили за себе са криминалном бандом правећи свој интерес и тако довели до тога да Зоран страда а да ми не знамо истину о његовом страдању.“
Нико да каже – Чедо што си то радио?!
Веруовић се посебно осврнуо на отмицу Мирослава Мишковића.
„Имате отмицу Мирослава Мишковића, бекство земунске групе у Француску, њено хапшење у Паризу, спровођење у Београд и поступак који је покренут против њих. И имате онда њихово пуштање из затвора а све време имате медијску кампању која то прати. А имате и неспорне чињенице да је Чедомир Јовановић директно са Радетом Терзићем, тадашњим тужиоцем учествовао у ослобађању припадника земунског клана из затвора где су били под оптужбом да су отели Мишковића. Посете, изјаве… Постоје поступци који су покретани због тога а који су стављени у неку фиоку. Никоме то 20 година није интересантно да испита. Да каже – Чедомире шта си ишао у Палату правде пре истражног судије да тешиш Душана Спасојевића и да му обећаваш пуштање из затвора“, упитао је Веруовић.
О петом октобру, побуни ЈСО и одласку Ђинђића у Kулу на састанак са њеним припадницима, покушају убиства српског премијера код хале ЛИмес, шта се заиста десило 12. марта 2003. када је извршен атентат на Зорана Ђинђића, какви су све пропусти направљени у истрази, која су питања остала без одговора, због чега сумња да је Звездан Јовановић био тај који је повукао обарач, о Чедомиру Јовановићу, Милораду Улемеку Легији..