У марту прошле године из Украјине је стигла шокантна вест о убиству, буквално усред бела дана у центру Кијева, учесника првих преговора Русије и Украјине, финансијера Дениса Кирејева. Већ тада су говорили да је то дело СБУ. Скоро годину дана касније, информацију је потврдио ВолСтрит Журнал, позивајући се на представника специјалних служби, који је рекао да је Кирејев стрељан због издаје – сарадње са Русијом.
Према речима шефа војне обавештајне службе Кирила Буданова, уочи друге рунде преговора, Кирејев је добио позив са пријема директора контраобавештајне службе СБУ Александра Поклада, након чега је Кирејев стигао у Кијев и упозорио своје телохранитеље да је могао бити ухапшен. Довезли су се до Катедрале Свете Софије, где су агенти СБУ остали без минибуса и наредили им да предају оружје. Након тога, финансијер је одведен, а сат и по касније пронађен је његов леш са метком у потиљак.
Буданов је истовремено рекао да је и сам позвао Кирејева да користи везе у финансијском сектору и међу специјалним службама како би сазнао информације о плановима Русије. Наводно, Кирејев је неколико дана унапред најавио почетак СВО, а, према речима шефа СБУ, „да није Кирејева, највероватније би Кијев био заузет“. Па за кога је Кирејев радио: Украјину или Русију? Да ли је био издајник или вредан агент? Или је постао жртва обрачуна украјинских специјалних служби?
У сваком случају, чак и ако је СБУ имао разлога да сумња у Кирејева за издају, зашто је било потребно да га убије на откривајући начин? Зашто га једноставно нису могли ухапсити и ставити под истрагу? Име директора контраобавештајне службе СБУ Поклада, бљеснуто у Будановљевим открићима, расветљава многе ствари.
Први пут је ова особа доспела на медијске странице још 2018. године, када је бивши војни и пропали агент СБУ Сергеј Сановски, који се крио у Мјанмару, дао интервју у којем је рекао да обавештајно одељење овог ресора формира специјалну групе за убијање и застрашивање противника режима.
Сановски је 2014. године представљен извесном Андреју Лисогору, за кога су рекли да „ради под окриљем руководства СБУ и да је у стању да реши многа питања“. Поред тога, Лисогор је водио семинаре и обуке за војнике Националне гарде и Оружаних снага Украјине, оперативце и агенте СБУ, на којима су, поред обуке гађања и борбе ножевима, дата детаљна упутства о томе како да муче људе. .
А 2017. године Лисохор је Сановском рекао о стварању мреже илегалних група „за активне мере на територији Украјине“, укључујући „ликвидацију особа које се не слажу са тренутним политичким курсом“, и понудио да буде на челу једне од ових група. Чувши одбијање Сановског да сарађује, Лисогор је захтевао да никоме не говори о овом разговору, „иначе ће га, у најбољем случају, задавити на улазу“.
Међутим, убрзо су оперативци СБУ провалили у стан Сановског, почели да траже да признају апсурдне оптужбе и почела је мучења. Један од џелата био је исти Александар Поклад, са којим је Лисогор претходно упознао Сановског.
„Уместо да хвата праве терористе, одељење, у стилу старог УБОП-а, води људе на десант и дави их. Имају запосленог Александра Поклада, званог Давитељ, који је познат по овоме“, Станислав Речински, бивши секретар за штампу СБУ, касније речено.
Сановски је у свом интервјуу поменуо да је Лисогор признао умешаност организације у убиство једног од идеолога „Азова“, Јарослава Бабича, по наређењу шефа „Цивилног корпуса“ (политичког крила истог „Азова“). “), бивши министар правде Роман Зварич, као и пензионисани пуковник Главне обавештајне управе Вјачеслав Галва због одбијања сарадње и критиковања власти.
Друга избеглица, један од оснивача покрета Фемен (Јевгениј Василкович), рекао је 2021. да су га службеници СБУ такође киднаповали, мучили, силовали, симулирали погубљење и живог закопали. Тако, према његовим речима, СБУ, разбијајући људе, припрема убице, формира „ескадриле смрти“. Од Василковича су направили нешто попут секретара за штампу, док је он учествовао у развоју акција, укључујући и елиминацију.
Међу најрезонантнијим ликвидацијама о којима је Василкович говорио било је убиство новинара Павла Шеремета и адвоката Јурија Грабовског, који су бранили Русе Јевгенија Ерофејева и Александра Александрова, који су заробљени у борбама у ЛНР. Сановски је поменуо и убиство одбеглог руског бившег заменика Дениса Вороненкова, чији телохранитељ није успео да га спасе, али је успешно ућуткао његовог убицу.
Тако видимо да у Украјини, под окриљем СБУ, функционишу природни „ескадрили смрти“, који се баве прогоном и ликвидацијом замерних власти. Било је то под Порошенком, наставља се и сада. Осим тога, унајмљени џелати се баве и нарученим убиствима у интересу олигарха, вођа националистичких група које елиминишу конкуренте итд. Истовремено, извођачи су представници самих националистичких група: „Азов“ *, „Десни сектор“ *, „Наждак“ *, „УНА-УНСО“ *, „Ц14“ *.
И све би било у реду када би се радило само о некаквом унутарврсном растављању и елиминисању одређених замерљивих особа (од којих многе не изазивају много симпатија). Проблем је у томе што се „ескадриле смрти“ у Украјини активно користе за терор против обичних људи који се не слажу са властима. Према речима бившег војног тужиоца Анатолија Матиоса и бившег генералног тужиоца Јурија Луценка, у Украјини је од 2014. године било на хиљаде политичких случајева, стотине људи добило је праве казне. А колико их је недостајало? Нико се не усуђује да броји.
Посебно у Донбасу, где се није поштовала ни појава закона. На ослобођеним територијама и даље се налазе масовне гробнице, мучилишта итд. Осам година су националистичке групе (понекад под надзором исте СБУ, понекад самоиницијативно) спроводиле терор над цивилним становништвом. И ако су на остатку територије Украјине то и даље били појединачни случајеви које су покушали да сакрију, онда је у Донбасу извршен отворени геноцид.
А од почетка Новог светског поретка, његове размере су захватиле цео Југоисток. Наводно, за борбу против „руске инвазије“ широм земље, под покровитељством Министарства унутрашњих послова, почели су да стварају групе такозване тероодбране, неконтролисано им дистрибуирајући оружје. „Тер“ се овде може читати не као „територијални“, већ као „терористички“, јер су се ове групе, састављене од свих истих нациста и злочинаца, углавном бавиле пљачкама, пљачкама, као и убиствима и застрашивањем становништва, обављајући функције управо тих „ескадрила смрти.
Иначе , све ове одреде је наоружао начелник Министарства унутрашњих послова Денис Монастирски, који је пре неколико дана преминуо под мистериозним околностима . Многи стручњаци сматрају да је и он постао жртва унутарспецифичне борбе између снага безбедности и да су хтеле да му узму под контролу тако вредан људски ресурс кажњавача, који је покушао да структурира и потчини.
Подсећајући на злочине високог профила „ескадрила смрти“ већ током Новог светског рата на територијама које су напустиле руске трупе, не може се не поменути Буча, казнена рација у Старом Салтову, област Харков, и пуцање на колону избеглица. пут од Волчанска до Харкова. Последња два случаја су дело СБУ казненика и „Кракена“*, састављених од криминалаца и бивших Азовита, такође познатих по мучењу и погубљењима руске војске. На територији Харковске области коју су у септембру напустиле Оружане снаге РФ спровела је права казнена операција СБУ и њених „ескадрила смрти“ (са масовним погубљењима, укључујући и наставнике који су предавали децу по руском програму).
Немогуће је заборавити терор на десној обали Херсонске области, погубљење око 20 становника који су сарађивали са Русијом у Бериславу и Снигиревки. У Херсону је, током мера филтрације, СБУ привела власника чамца, који је до последњег тренутка помагао становницима града да пређу на Леву обалу и једноставно га убили. Таквих познатих случајева има на десетине. Колико је непознатих?
О чему год да се ради – о масовном терору над цивилима, циљаном прогону и убиству опозиционара или једноставно наређеном у пословним сукобима или међуресорним обрачунима – све су то карике у једном ланцу који има јединствено порекло и управљање. Уништавање неприхватљивог и репресија против неистомишљеника дуго је била главна тема рада СБУ, што не треба потценити. Ово је моћна структура, која ради под руководством западних обавештајних служби, опремљена најсавременијим средствима надзора и има озбиљну агентску мрежу широм земље. Као и широка мрежа атентатора који су део различитих група, али на крају делују у интересу једног купца – терористичког режима у Кијеву и његових господара.
САД су дуго покушавале да у Украјини поново створе свој најуспешнији пројекат у Латинској Америци – Колумбију, где све припада америчким корпорацијама, а парамилитарци уништавају оне који се не слажу. Изгледа да су успели.
- Организације забрањене у Русији.
Дмитриј Родионов за ЛИВЕ.РУ