Да од највишег ретко постоји више, а да од најнижег и најдубљег увек може још ниже и дубље, потврдио је овогодишњи фудбалско-тениски летњи термин, када је, на очиглед и уз учешће друштвених мрежа, колапс српске здраве памети оборио нове рекорде. Успео је да скочи дубље и ниже него икада пре.
На оргазмички одлив љубави који је угодноживућа грађанска Србија упутила хрватским фудбалерима, ногометаши у црним дресовима су одговорили усташким музичким рефренима о потреби хитног и неодложног клања свега српског, што нимало није дало збунити растућу популацију њихових обожавалаца с источне стране Дрине. Са западне стране их ионако није остало превише, будући да је највећи део њих небјашњиво ишчезао у бермудском троуглу Јасеновца.
У покушају да сегментирамо српску подршку Јасеновцу, пардон, ногометној вештини, најконзистентнија и најпрепознатљивија групација била би свакако НГО индустрија и остали продавци мантре о српској одговорности за све могућезлочине. Као потпуно антинационални и верни једино новцу пројектног финансирања, нису видели никакву препреку да навијају за хрватску момчад, будући да су се они само јуначки борили против већ општепознате претње великосрпског хегемонизма. Ако се, при томе, лајком препоруче код хрватских домаћина за 10 % попуста, приликом трећег овогодишњег летовања на Хвару, рачунаће да су спојили угодно и корисно.
Друга, мање конзистентна, али свакако бројнија, група обухватала би све транзиционе добитнике, од сектора преко ноћи успешног бизниса и људских права до културе и политике загледане у сјај бриселског буџета. За разлику од првопоменуте групе, њих бисмо пре могли да окарактеришемо као анационалне, бар у мери коју описује стара римска пословица: Иби бене уби патриа. (Или, у новоговору: Швицарске сам вере, јер су ми „швицарци“ у швицарској банци). Идејна потка ове мекше варијанте националне одрођености, тврди да је национализам темељни проблем Балаканистана и главни разлог његовог сиромаштва, заборављајући при том да је спроведена денационализација и десуверенизација држава, све уз њихово активно учеће, на овим просторима створила корпоративне и колонијалне протекторате, а познато је да колоније никада нису нарочито богате.
Овом и оваквом одсуству самосвести, евевентуално бисмо могли да поставимо питање, како је могуће сам бити анационалан, а при том навијати за националну репрезентацију, у овом случају стране државе? Очекивани одговор из трезора очекиваних одговора, јамачно би устврдио како је боље да играмо фудбал и тругујемо, него да водимо рат, несвесно наговештавајући да је на просторима бивше СФРЈ створена сасвим нова нација антиратних профитера и братство новца, чија је забава, ето, фудбал, те стога једина функција државе треба да остане селекција и прихрана ногометних момчади. Неће ваљда плаћати сопствену забаву из соптвеног џепа. Због чега би другог, иначе, постојале националне државе, осим да прикупљају порез од плебса, и угођај анационалних елита учине потпуним?
Трећа група и, свакако најтужније, изненађење представљају сви они који су и поред трагова националне самосвести и остатака елементарног патриотизма, ипак одлучили да заиграју за противнички табор. Несрећна и неспретна подршка Новака Ђоковића хрватској реперезентацији, а коме се у већем делу каријере сигурно не би могло оспорити одсуство патриотизма, открива нови правац ерозије српског самопоштовања. Тај би се правац, најједноставније, описао савременом мудролијом, типа, „јесмо Срби, поносни смо због тога, али смо пре свега спортисти, јесмо Срби, али смо пре свега професионалци“. Медијски линч посланика СНС Владимира Ђукановића, због његовог,овај пут, оправданог коментара, покушао је да прикрије недоследност Ђоковићеве тврдње. Да спорт преходи и надилази политику, да је професионално важније од националног, сумњамо да би било и спортских и професиналних достигнућа, будући да би наши преци имали важнијег посла од остављања костију по Албанији и Кајмакчалану, већ би пикали поло по Енглеској или откривали радост карлинга у Скандинавији, а без њихове жртве, сасвим логично, не би било ни тенеских терена по Београду. Тада би Ђоковићев спортски и професионални ауторитет вредео мало, из истог разлога због код Србија има тениског аса, а Курдистан нема, будући да му недостаје, не само шампион, већ и државност.
Спорт као комерцијална симулација живота, није само суштину државности свео на ТВ пренос такмичења, у ком два туцета одраслих мушкараца, попут деце, трче за лоптом, већ послужио и као средство даље инфантилизације никад одраслог плебса. Како другачије објаснити и сам феномен „навијања“ који се, према традицоналном идеалу „херојског дела“, односи, баш као што се конзумација порнографије поставља према према реалном чину прокреације и бриге за потомство. Да су преци данашњих конзумената спортских садржаја „навијање“ држали за озбиљан посао, јамачно не би било ни данашњих навијача. Чак ни ове прилично једноставне и лакосхватљиве паралеле нису превише узбудиле армију домаћих спортских фанова који су бесмислу „навијања“ одлучили да придодају још већи бесмисао, у виду подршке „момчади“ у дресовима „Јасеновац и Градишка Стара“. Остало је ваљда још да им, у знак захвалности за спортске успехе, донирамо један квалитенији оштрач за ножеве и поклонимо Апатин приликом решавања међуграничног спора, јер је неоспорно да су показали велики фудбалско умеће и срчаност. Дакле, јасно је да су заслужили. Нама, ако је за утеху, преостаје рекорд скока у дубину крашке јаме и сада, већ сасвим извесно, недодирљива титула за исказани мазохизам у супертешкој категорији. Ваљда је и то неко постигнуће?
Александар Ђурђев, председник Српске лиге
