У „Илустрованој ратној кроници“ из 1912. године Мустафа Голубић објавио је ауторски текст који се тиче борби за ослобођење Косова од Турака.
Исте те Турке је описао како праве метеж и гомилу на железничкој станици тискајући се који ће се пре домогнути места у возу и отићи некамо бестрага, док је громки звиждук локомотиве објављивао раји долазак ослободилаца који им доносе: слободу, просвету и културу.
На улазу у ослобођену Приштину дочекала их је намучена народна душа овог краја, са представницима обе вере на челу – српским свештеником, и турским муфтијом.
У разговору с народом, један Приштевац им је саопштио језовиту и потресну причу о три Арнаутина који су на два дана пред ослобођење довели у центар града једног нашег измрцвареног и осакаћеног човека. Ископали су му једно око, горњу и доњу усну одсекли те су зуби стајали искежени, одрезали уши, а кожу с лобање засекли на три стране, док је на четвртој страни висила.
Мустафа је тада, потрешен, одавно знајући и осећајући, не само да не припада тим и таквим народима, попут Арнаута и Турака, саопштио једном чичи који се до њега нашао, без икаквог увода:
„Ево мене, ја сам муслиман из Босне. Ја сам ваш земљак, али сам Србин, јер ми је матерњи језик српски. Ето, чичо, сада си и ти, као и ја, уверен да Турци и Арнаути нису наша браћа, него један далек и туђ народ. Против тога туђег народа, који нам је непријатељ већ више од 500 година, ја сам пошао и, као што видите, идем са највећим одушевљењем.“
(Мустафа Голубић се налази у другом реду, други с лева, између Ђура Шарца и Воје Танкосића)
