О Божићу, тачно пре 75 година Еуген Паул, ковински Немац, од смрти је спасао сто суграђана Срба. Својом главом је гарантовао за њихове да их не би стрељали његови сународници.
Окупација је у Ковину била ушла у другу годину. Немци нису одустајали да и у таквим околностима одрже привид нормалног живота.
– Немци су уочи Божића приредили игранку. Један од њих се загледао у неку младу Српкињу, није одустајао, на крају је она пристала да с њим изађе – сећа се догађаја из јануара 1942. Александар Паул (84), тада деветогодишњак, син Еугенов.
Прича овде има мутан детаљ: савременици су касније говорили да су њих двоје, немачки војник и српска девојка, били у вези, а сам Александар каже да ју је овај силовао. Било како било, брат девојчин је решио да ту срамоту опере крвљу. Сачекао је немачког војника и у дворишту католичке цркве га заклао.
ГАРАНТУЈЕМ ГЛАВОМ
– Чим је то јављено у Београд, СС је тражио да се покупи сто Срба да се поступи по наредби – прича Александар, а наредба она – за једног убијеног Немца сто Срба.
Одмах су почели да купе људе, и то баш у улици у којој су Паулови живели, где им је био и млин. Јер Паулови су и пре рата били газде, њихов млин, један од најсавременијих у том крају, запошљавао је многе Србе. И улица у којој је био млин звала се Српска.
– Око два ноћу неко лупа на капију. Дошао пуковник Фон Смекал. Он, мој отац и стриц затворили се у ону другу кућу и не излазе. У неко доба ме мајка послала да видим јер они су већали до сванућа – сећа се данас те ноћи Александар Паул.
Тео фон Смекал је био Аустријанац, управник болнице, али и командант града, а Еуген Паул и његов брат били су најугледнији тамошњи Немци. Зато је и дошао да се с њима посаветује шта им је чинити. Као лекар, хуманиста, ни он није био рад да се спроведе таква одмазда, да окрвави руке невинима, али није имао решења. Нашли су га тако што му је Еуген гарантовао да су све то његови радници, мада је међу тих сто на брзину покупљених Срба у ствари било само њих шест који су радили у млину. „Гарантујем за њих својом главом“, био је убедљив Еуген, тражећи да их пусте. И би тако. Уместо да их одведу на фудбалско игралиште, где их је већ чекао стрељачки вод, Срби су, из свиларе, у којој је био импровизовани логор, пуштени кућама.
НИЈЕ ЗАБОРАВЉЕН
У истој тој свилари, две и по године касније, када је ослобођен Ковин, поново је био логор. Овога пута партизански, за Немце. У њему Еуген Паул, његов брат и мали Александар. Случај је хтео да један од стражара буде из њихове улице, оне у којој су купили Србе за стрељање, и када је препознао Јенија проширио је глас. Ковинци су намах дошли до старешине логора. Пошто му је речено да је Паул спасао сто Срба сигурне смрти, казао је: „Па добро, ако је тако, нек тих 100 скупе по 100 потписа оних који гарантују за њега и ја га пуштам“. Срећом па команданту математика није била јача страна јер би скупљање десет хиљада потписа, у Ковину који је у то време имао тек нешто више од пет и по хиљада становника, била немогућа мисија. Ковинци су током ноћи прикупили потписе, ујутро су били на његовом столу. И командант је одржао обећање.
Еугенов унук Габи каже да су доскора негде на тавану имали те пожутеле папире с потписима. То, иначе, није она иста кућа у којој се одвијао разговор фон Смекала и Паулових 1942. Не, кућа је заједно са млином после рата национализована, баш као и остала имања Паулових, 45 хектара земље, салаш са три ланца, три аутомобила, камиони, машине…
Еуген је након рата извесно време радио у свом млину. Био је машински инжењер, са дипломом факултета у Дрездену, специјализација млинарство. Био је и рачуновођа у ковинском трговинском предузећу, када је и оно пропало, радио је у пореској управи, одакле је и у пензију отишао. Умро је у дубокој старости 1987. године. О догађајима из рата ретко је причао.
Како су Немци постали Мађари
У Ковину је, по попису пред рат, било 38 одсто Немаца. Данас их, кажу у шали Паулови, нема ни 3,8, не одсто него бројком. Ни они се не воде као Немци. Због губитка грађанских права после рата, а срећном околношћу да им је баба била Мађарица, тако су се и изјаснили. То је, уз посредовање у министарству Соје Јовановић, рођаке кућног пријатеља, тада позоришне а касније филмске редитељке, помогло Александру Паулу да у јануару 1946. упише гимназију…
Макар улицу да добије
Мада је у три наврата у последњих десетак година локални лист „Мој Ковин“ покретао иницијативу да Еуген Паул добије улицу у том јужнобанатском месту, нити једна од власти, а за то време је их тамо више промењено, није имала слуха за тако што. Улици у којој је живео, у којој је био и млин, у којој се све и одиграло, после ослобођења је промењено име; уместо Српска сада се зове Вука Караџића.
Извор: blic.rs
