ЈОШ се не слеже бура због срамног представљања књиге о Јасеновцу, у петак у Хрватском дому у Глини, у којој се без срама фалсификује историја. Страшно је, међутим, и што се на месту те установе налазила српска црква у којој су 1941. године усташе починиле један од најмонструознијих злочина у којем је свирепо, зверски убијено више од 1.700 Срба.
Није случајно што је за представљање срамне књиге аутора Стипе Пилића и Бланке Матковић одабрана баш Глина! Ова проусташка промоција направљена је у месту које је један од симбола страдања Срба у фашистичкој НДХ. Одржана је у Хрватском дому (некада Спомен дому) подигнутом на месту некадашње српске Цркве Пресвете Богородице, и на стотинак метара од куће у којој је живео Љубан Једнак једини Србин који је преживео монструозни усташки покољ у Глини.
Наиме, у глинској Цркве Пресвете Богородице, 29. и 30. јула, и 4. и 5. августа 1941, усташе су свирепо, ножевима „србосјецима“, поклале више од 1.700 Срба. Пола века касније, 26. јуна 1991. године, Хрвати су у најжешћим борбама око полицијске станице у Глини, највише пуцали на кућу Љубана Једнака. Знали су да је то кућа јединог сведока усташке свирепости у Глини 1941. Како је пре четири године за „Новости“ казала Душанка (Једнак) Зорић ћерка Љубана Једнака, она још чува очеву белу кошуљу из 1991. коју су припадници хрватске паравојске изрешетали у ормару. А, о очевом сећању на покољ у Глини 1941. испричала је:
– Отац мојој браћи Стеви и Душану, и мени, никада није причао о масакру у Глини, али смо ми кришом слушали када је о томе причао новинарима који су, после Другог светског рата, долазили у нашу кућу у Глини. Имао је 26 година када су га усташе ухапсиле, везале му руке жицом и одвеле га у Цркву Пресвете Богородице. Тамо су већ биле стотине Срба, које су тако везане малтретирали, палили им бркове и косу, „благо“ пререзивали гркљан и терали их тако полузаклане да певају… Мртве су бацали украј цркве, а над живима се иживљавали до бесвести. Око поноћи, први пут су почели мртве да бацају у камионе, како би их превезли до пет километара удаљене јаме у коју су их бацали. Тај њихов одлазак тата је искористио да се са стране где су били живи пребаци међу мртве. Био је измучен толико да нису приметили да је жив, па су га са следећом групом мртвих бацили на камион. У јами су усташе, како је причао, мртве Србе поново пробадали бајонетима или су пуцали у њих. Тада су и оца ранили у кључну кост и ногу. Један усташа је чак стајао ногом на њему док је пробадао друге…
Смрт га је, како нам је испричала Љубанова ћерка, и тада заобишла, јер су усташе отишле по још мртвих, а јаму су оставиле незатрпану.
– „Јеси ли и ти жив?“, питао је оца тада још један преживели – причала нам је Душанка. – Извукли су се из јаме, и тако рањени заједно стигли до кукуруза, где су се растали. Сутрадан, оца је нашао ујак Павле Лончар, код ког је био шест месеци, а потом је отишао у партизане. Његовог друга из јаме усташе су врло брзо ухватиле и убиле.
Наша саговорница је испричала и да су њеном оцу, као носиоцу Партизанске споменице и једином преживелом у масакру, после рата нудили много: да живи у Загребу или Београду, а дијаспора му је нудила да се пресели у Америку, али он је желео да буде свој на своме, у Глини.
– Живео је мирно дању, иако је деценијама имао тешке ноћне море, чији смо били сведоци – казала нам је Душанка. – Никога није мрзео, био је поносан и живео је за своју децу и унучад. Тако поносан завршио је живот овде у Београду, 5. маја 1997. године, готово без игде ичега. Био је прогнаник у колони која је у злогласној „Олуји“ кренула пут Србије, увече 4. августа 1995.
Само четири дана пре него што ће се наћи у тој колони страдалника који су бежали пред „Олујом“, Љубан једнак је у Глини примио Орден Светог Саве првог реда који му је уручио патријарх Павле.
– Тада је патријарх Павле пред свима присутнима, мог деду Љубана пољубио у руку – испричао нам је Срђан Једнак, Љубанов унук. – Ми тај Орден и данас с поносом чувамо у нашој кући. Има посебно место. Живели смо заједно у Глини, кућа до куће. Шта је све прошао, сазнали смо и сестра и ја тек у школи на часу историје. Како смо само од тада поносни на њега. И што смо старији све нам је јасније с каквим је сећањем пола века живео у Глини. Али једва ју је напустио 4. августа 1995. Није му било лако кад смо пред „Олујом“ избегли у Београд. Полако је венуо. Знамо да је умро од туге…
Веровао је Љубан Једнак, тог августа 1995, по речима његове ћерке Душанке, да ће се за два дана вратити у Глину, али није било тако… Преминуо је непуне две године касније у Београду.
– Ми његови потомци верујемо да га је Бог погледао тог 5. маја 1997. Није се мучио, отишао је мирно. Сећање на глинску цркву било му је мучење за цео живот. Па, живео је у Глини две улице даље од места где су га клали – казала је Душанка за „Новости“.
Но, иако је био носилац Партизанске споменице, једини сведок масакра у глинској цркви 1941, главни сведок на суђењима Алојзију Степинцу и Андрији Артуковићу, Љубана једнака Србија није испратила како је заслужио. СУБНОР је тражио да буде сахрањен у Алеји заслужних грађана, али су тадашње власти у Београду то одбиле. После пет дана одлучивања сахрањен је на Бежанијском гробљуЧОВЕК ВЕЛИКОГ СРЦА
Прадеду Василија усташе су убиле 20 дана пре него што су деду Љубана одвеле у глинску цркву, а бабу Стану и прву ћерку, која се такође звала Душанка, одвеле су у логор у Топуско, где је девојчица преминула – испричао нам је Срђан Једнак. – Али деда никада није подстицао мржњу. Колико је имао велико срце, сведочи догађај уочи женидбе мог оца Стева са мамом Златом, која је Хрватица. Кад му је тата рекао да ће да се жени, деда Љубан му је одговорио: „Жени се само ако јој никада нећеш пребацити што је Хрватица, а ја сигурно нећу, јер она је добра жена.“