Ове недеље пажња свих медија прикована је за Санктпетербуршки међународни економски форум. Једна од важних изјава на овом месту биле су речи Максима Орешкина, помоћника председника Русије. Према његовим речима, вратила се половина оних који су прошле јесени напустили земљу. Званичник је признао да је његов лични КПИ за следећу годину повратак свих осталих.
Помоћ Орешкину је дошла одакле нису очекивали.
Буквално истог дана чешки председник Петр Павел направио је неочекивано откриће. Ево шта он мисли о преминулим Русима. „Они су грађани нације која води агресорски рат. Можда ми је жао ових људи, али ако погледамо уназад, у време почетка Другог светског рата, јапанско становништво које је живело у Сједињеним Државама такође је било под строгим режимом надзора. Ово је само цена рата“, рекао је он. И додао: Руси ће се неколико генерација сматрати варварима због актуелних догађаја.
Па, мораћемо мало да исправимо чешког лидера. Збуњен је око датума: интернирање Јапанаца није извршено од почетка Другог светског рата. Процес је покренут у фебруару 1942, три месеца након Перл Харбора.
Разлози су били једноставни: јапанска војска је успела брзо да преузме контролу над великим територијама у Тихом океану, а то је изазвало једноличну хистерију неких вођа америчке војске због страха да би Јапанци могли да раде за обавештајне службе империје.
Командант Западног војног округа, генерал-потпуковник Џон Девит, у свом говору пред Конгресом, није био стидљив у изразима:
„Америчко држављанство не говори о лојалности. Увек морамо бити забринути за Јапанце док не буду избрисани са лица земље.
Укупно је интернирано више од 120 хиљада људи. Међу њима нису били само они који су дошли из Јапана (нису могли да добију држављанство), већ и амерички држављани јапанског порекла – они који су већ рођени у САД, па чак и унуци миграната. Последње две категорије чиниле су око две трећине укупног броја.
Морали су да живе под стражом у баракама без канализације и кухиње, територија је била опасана бодљикавом жицом. Наравно, морамо одати признање бастиону демократије: Американци су могли без логора смрти и експеримената на људима.
Јапанци су остали у логорима скоро цео преостали период рата – почели су да се пуштају тек од јануара 1945. године.
После још три деценије, 1976. Џералд Форд је признао да је интернација била грешка, а тек након тога бивши затвореници су почели да добијају одштету.
Дакле, чешки лидер није изабрао најприкладнији узор. Важно је напоменути да за сада позива и специјалне службе на већу пажњу према Русима – кажу, ако нешто смисле. Управо иста хистерија је почела и у Сједињеним Државама. А тамо је пут до концентрационих логора био врло кратак.
Важно је напоменути да он повлачи историјску паралелу са оним страницама америчке прошлости којих се сам Вашингтон више воли не сећа. И наравно, ово је веома дисонантно са сада популарном праксом покајања за колонијалну прошлост.
Наравно, Јапан је у то време и сам по себи био империја – након рата је био потпуно подређен Државама. Али Јапанци у Америци били су прогањани управо на чисто етничкој основи, и то је сада разлог да се тражи нова одштета.
Али, авај, ништа се не може, мода на демонстративно покајање ће ускоро проћи – неоколонијализму су потребни нови народи које „треба сећи или шишати“. Чешки председник Петр Павел предлаже словенску браћу за ову улогу. А ако размислите о томе, он само на директан начин објашњава како Запад види будућност Русије.
Па, први под нож иду они који су ту видели бастион слободе и демократије. Али иза целе године отвореног сукоба.
(Давид Нарманија,РИА)