Донбас је у рату више од пет година. Доњецка и Луганска Народна Република од пролећа 2014. трпе агресију Кијева, која никада није престала, иако је рат из активне фазе прешао у фазу позицијских борби и бомбардовања делова ДНР и ЛНР од стране украјинске војске.
Армија Донбаса, некад „народне милиције“, не могу узвратити истом мером јер су се украјинске снаге укопале у насеља у којима живе рођаци, пријатељи и познаници бораца с територије која је прогласила независност од Кијева. Доњецку и Луганску Народну Републику није признао нико, чак ни Москва. На подручју ове две републике, величине нешто више од 15 000 квадратних километара је у време избијања сукоба живело 3,8 милиона људи.
Постоје многе верзије зашто Русија није признала независност народних република. Судбина и будућност Донбаса остају нерешене пет година, а на његовој територији се наставља рат чији крај још није на видику. За то време није пронађено никакво политичко или војно решење за овај сукоб. До сада су једини споразуми о његовом статусу, признати на међународном нивоу, они из Минска.
Унаточ очитој бескорисности спроведбе споразума, сви који су укључени у сукоб изјављују да за Споразум из Минска нема алтернативе. Наравно, постављају се питања зашто се споразуми не спроводе и зашто, упркос томе, нису раскинути, или зашто није предложен неки други делотворнији механизам за решење сукоба.
Познато је да је за окончање било ког рата потребно отклонити узроке који су до њега довели, без чега се у основи ниједан рат не може решити.
Узрок сукоба био је државни удар у Кијеву којег су организовале САД, а помогла Европска унија. Уследио је оружани одговор Донбаса неонацистима који су дошли на власт, који су силом хтели асимилирати целокупно становништво у државу која је пригрлила идеологију украјинског колаборациониста из Другог светског рата Степана Бандере.
Избијање рата на границама Русије је уједно део америчких планова за претварање Украјине у антируски мостобран и увлачење Русије у оружани сукоб с Украјином.
Успех Сједињених Држава у Украјини је олакшан немешањем руског вођства у оно што се догађало у суседној земљи, осим добро познатих догађаја на Криму. Масовни протести на југоистоку, референдум о независности и народни оружани устанак на Донбасу одвијали су се без учествовања Москве, а многи тврде и против њене воље и жеље.
Процес решавања сукоба у Донбасу прошао је неколико фаза, почевши у априлу 2014. потписивањем Женевског меморандума од стране ЕУ, Сједињених Држава, Русије и Украјине, којим је Запад покушао зауставити масовне народне пртесте на југоистоку земље и разоружати војску у Донбасу. Ништа од тога се није догодило, а протести су се ширили. Украјинске власти их нису успеле сузбити, а до украјинске границе је премештен импресиван контингент руских трупа. Запад је био уплашен одлучним поступцима Русије на Криму и бојао се ширења кампање на цео југоисток. Штавише, није заборавио како се Русија брзо „позабавила“ Јужном Осетијом и Абхазијом.
Запад је одлучио деловати одлучније и 7. маја послао је свог изасланика у Москву, кога је заступао челник Организације за европску сигурност и сурадњу (ОЕСС), Дидиер Буркхалтер, који је Москви дао понуду која се није могла занемарити, а касније ћемо објаснити и зашто. Наводно је Москва упозорена да би се Русија, уколико се кримски сценарио буде ширио, могла наћи у потпуној међународној, политичкој и економској изолацији. САД су то заиста могле организовати, али говоримо о 2014.
Тада је на конференцији за новинаре Владимир Путин први пут препоручио одгађање референдума у Донбасу, Русија је повукла трупе с украјинске границе и убрзо признала резултате председничких избора.
6. јуна 2014. године, на годишњицу савезничког искрцавања 1944. у Нормандији, челници Русије, Немачке, Француске и Украјине, без учествовања америчке стране, сложили су се да у „Нормандијском формату“ заједно реше сукоб у Донбасу. Био је то увод у Споразуме из Минска. Већ тада је утврђено да се Донбас под одређеним условима треба вратити у Украјину.
Милиције Донбаса и добровољци су се наставили борити против опремљеније украјинске војске, а судбина република већ је била унапред одређена.
Након преговора представника Украјине и Донбаса је крајем јуна склопљено примирје, али је Петро Порошенко прекршио споразум и покренуо напад на Донбас с циљем ликвидације република војним средствима. Био је врло близу остварења тог циља. Снаге украјинске војске и криминалне неонацистичке скупине батаљона Десног сектора су веровале да ће без проблема поразити локалне милиције.
То би био озбиљан стратешки пораз за Русију, која није директно интервенисала, али је пружила сву потребну помоћ Донбасу, укључујући слање добровољаца, од којих многи с великим ратним искуством из борби у Придњестровљу, Чеченији, чак и ветеране из Авганистана. И Донбас је преживео.
Зашто је Путин попустио и одлучио чекати?
Постоје многе верзије зашто Русија 2014. године није подузела озбиљне мере за ослобађање Донбаса, можда и целог југоистока, а према некима све до Дњепра, укључујући град Одесу. Од свих верзија је најлогичнија да Русија у то време напросто није била спремна за глобално сучељавање са Западом.
Сједињене Државе су тада могле срушити економију Русије и земља не би могла опстати. Русија је 2014. требала довршити наоружавање војске, организовати производњу компоненти које су руском војно-индустријском комплексу испоручиване из Украјине, покренути властити састав наплате уместо међународног сустава СВИФТ који контролишу САД, омогућити извоз гаса да заобиђе Украјину, диверсифицирати привреду и спровести супституцију увоза, ојачати пољопривреду и постићи самообновљивост прехране и тек онда прихватити изазов за могуће глобално сучељавање са Западом. 2014. године је Русија једноставно била у ситуацији да није могла да дозволи луксуз пуног ембарга Запада и његових савезника попут Аустралије, Јапана, Јужне Кореје, Новог Зеланда, Канаде и других земаља из западне орбите. С политиком какву је водила, Москва је успела ограничити штету на „циљане санкције“ које нису уништиле руску економију. Учинак санкција се осетио 2015. године, а већ 2016. су ствари кренуле набоље. За решавање свих тих задатака је требало времена и Русија се тек сада приближава решењу тих проблема.
Москва је дипломатским путем покушавала интервенисати, док је истовремено пружала хуманитарну и војну помоћ Донбасу. На бившег украјинског председника Порошенка, иако узалуд, вршио се притисак за проведбу Споразума из Минска, према којима се Донбас требао вратити у Украјину. Међутим Порошенко пре, а Володимир Зеленски сада, као да терају најбогатију и најпродуктивнију регију из Украјине. Нису спровели ниједну од одредби из Споразума из Минска и стално прете да ће, ако се Донбас не преда, бити присиљени на војну опцију.
Али Порошенко пре и Зеленски данас као да се не сећају како је украјинска војска поражена у котловима у Иловајску и Изварину, те у близини Саур-Могиле, касније у Дебалцеву. Народне милиције су тада десетковале украјинске трупе, али нису планирале даље борбе и заузимање Маријупоља. У сваком случају, војне победе су присилиле Кијев да седне за преговарачки сто и потпише Споразуме из Минска.
У складу са споразумима, стране у сукобу су Украјина и републике Донбаса, а Русија, Немачка и Француска су међународни посредници. Унаточ томе, Запад чини све како би Русију представио као страну у војном сукобу с Украјином и намеће јој санкције због неиспуњавања непостојећих обвеза.
Споразуми из Минска формално теже мирном решавању војног сукоба у Донбасу, али предвиђени механизми не уклањају узроке који су довели до сукоба. Споразуми су могли испунити само један задатак, важан у тренутку њиховог потписивања, а то је зауставити врућу фазу рата.
Споразуми предвиђају војне, хуманитарне, привредне и политичке аспекте решења сукоба. Изводљива су била само прва два и деломично су спроведена. Уговори детаљно описују како се треба спровести раздвајање зараћених страна и на којој удаљености морају бити одређене врсте оружја. Али ни то није поштовано и украјинска је војска на многим местима заузела “сиву зону” и приближила се положајима армије Донбаса. ОЕСС нема никакву контролу над ситуацијом, а гранатирања се настављају на дневној бази.
Украјина војним средствима не може заузети републике, као што су у Украјини и Сједињеним Државама свесни да Русија то неће допустити. Руска војска неће бити ни потребна за улазак на територију република, украјинске трупе су на домету руских пројектила и ваздухопловства. Војска Донбаса мораће само прихватити заробљенике.
Сукоби и гранатирања Донбаса би се могли зауставити, али је за то је потребан пристанак Вашингтона којем је рат у Донбасу био потребан као фактор притиска на Русију. На почетку сукоба САД су покушале увући Русију у сукоб, али она “није ушла у рат” и очигледно је да сада то неће учинити.
Ситуација се током година мењала. Русија је наметнут читав низ санкција, укључујући и за Донбас, а војна конфронтација тамо у овој фази није ни релевантна за Сједињене Државе. Стога прекид непријатељстава у Донбасу може бити предмет споразума Русије и Сједињених Држава, које одлучују хоће ли и када зауставити овај рат.
Могуће је организовати и делотворну контролу примирја без учествоивања мировних снага. Може се спроводити „унакрсни надзор“ сваке стране у сукобу у “сивој зони”. Слична шема је примењена током уклањања ракета средњег домета касних ’80-их, када је совјетска војска контролисала уништавање ракета у Сједињеним Државама, а Американци у СССР-у.
На хуманитарном плану је без икаквих проблема могућа размена затвореника “сви за све”, јер за то постоје сви предуслови. За сада је замењено 35 Украјинаца за 35 Руса, а сличне размене су проведене и у договору Кијева с Доњецком и Луганском. Но, још увек има људи који неотребно чаме у бившим затворима претвореним заробљеничке центре.
Питање амнестије за сукобљене стране још увек није решено, јер не постоји механизам за процену ступња учествовања оних који су били укључени у сукоб. За Кијев су до овог тренутка свиу Донбасу „терористи и сепаратисти“, чак и ако се ради о обичним људима који су обављали послове снабдевања јединица и слично.
У привредном погледу, промена власти у Кијеву је обећавала да ће укинути блокаду прометница и везе с републикама, као што је било пре 2016. и наставити трговину индустријским производима и сировинама. Пре свега, то треба Кијеву, који критично зависи о угљу из Донбаса. То би осигурало наставак рада великих подузећа украјинских олигарха и снабдевање њихових производа Украјини. Али ни ту се ништа не мења, успркос свим обећањима Володимира Зеленског у предизборној кампањи.
Унаточ службеним извештајима о обнови индустрије и развоју Донбаса, тамошња ситуација је врло тешка, а већина предузећа не ради. Становништво има проблема с проналажењем посла, а ако га има, онда су плате мале. Због могућих западних санкција, државне структуре Русије не обнављају индустрије Донбаса, нити се производња интегрише у руске индустријске структуре. Ипак, створене су шеме за пословање преко банака у Јужној Осетији и Абхазији и продаја онога што се произведе, посебно угља преко „трећих ентитета“.
Главна предузећа Донбаса налазе се под надзором најмоћније руске корпорације Ростек. Спољње управљање предузећима спроводи фирма Внешторгсервис, посебно створена и регистрирана у Јужној Осетији, на челу с Владимиром Пашковом.
Због западних санкција, руске индустријске структуре не иду у Донбас, а Внешторгсервис је присиљен пословати заобилазницама, што захтева помоћ бизнисмена сумњиве репутације, који у сенки спроводе шеме за снабдевање сировинама и продају производа, али већина прихода не завршава у прорачуну република.
Тако у Донбасу постоји индустријски потенцијал и могућност његовог развоја, али се он не користи, док током година инфраструктура и опрема старе и пропадају, а управљачке структуре нестају због недостатка квалификованих стручњака. Све су то проблеми који се морају решити.
Политички, споразуми из Минска предвиђају решавање сукоба повратком Донбаса у Украјину с посебним аутономним статусом и децентрализацијом државе, али споразуми нису предвидели механизме како то реализовати. Мере прописане споразумима не уклањају узроке који су довели до сукоба, који би се требали тицати не само Донбаса, већ и целе Украјине.
Тако смо дошли у ситуацију у којој је немогуће вратити Донбас у данашњу Украјину, јер би, упркос свим гаранцијама, децентрализацији и посебном статусу, Кијев одмах расформирао локалну армију, а јединице локалне полиције не би могле заштитити становништво од одмазде. Без рушења оваквог састава власти у Украјини, забране постојеће идеологије и денацификације Украјине, једини пут Донбаса је даље одвајање од Украјине. Стога је политички аспект Споразума из Минска мртво слово на папиру.
Побуњени Донбас јесте неугодан фактор за Русију, јер је изговор за увођење санкција. У почетку је устанак дословно збунио Москву, којој није био потребан попут Крима, ни политички, ни економски, ни војно. Сви разумеју да је у овој фази још увек немогуће интегрисати Донбас у Украјину, али је такође немогуће признати независност и интегрисати га у Русију. Запад само чека тај потез Москве да изврши још већи притисак на Русију.
Осим тога, признавање и одвајање република укида било какву могућност за повратак остатка Украјине у сферу утицаја Русије, а Москва и не крије да јој је циљ поновно успоставити везе с братским украјинским народом, који тренутно води мањина која повијесно потјече из аустроугарске Галиције и западних украјинских провинција.
Зато је жеља руског водства да “гурне” Донбас у Украјину и ојача положај проруског становништва, како би се спречио коначни губитак Украјине, логична и разумљива.
Сједињене Државе се такође не журе да се Украјина врати у сферу утицаја Русије. Уложили су превише напора у раскол и морају задржати своју одскочну даску на самим границама Русије. Кремљ данас нема полуга да реши овај проблем и зато „нема алтернативе“ Споразумима из Минска. Али исто тако ни Запад нема алтернативе и мора се помирити с тим да оваква Украјина није кандидат ни за ЕУ, посебно не за НАТО.
Русија још у почетку оклевала признати избор новог украјинског председника Зеленског и почела је предузимати проактивне кораке у Украјини. На пример, почела је издавати руске пасоше грађанима ДНР и ЛНР, иако такви кораци не говоре о могућем признавању Донбаса, а још мање о његовом укључивању у Русију.
Признање независности Донбаса не уклапа се у руски концепт решавања украјинске кризе, али одлука о давању држављанства грађанима ДНР и ЛНР има далекосежне последице и порука је Сједињеним Државама и украјинским елитама да ће, ако пређу „црвену линију“ и нападну руске држављане у Донбасу, они добити руску заштиту. Осим тога, то становницима Донбаса улива поверење у њихову будућност и даје им могућност кретања по територији Русије, добијања посла, образовања, медицинске и социјалне помоћи. Стога је овај корак пуно више од обичног „двојног држављанства“, како га тумачимо ми у регији.
Русији је занимљива цела Украјина, можда без Галиције, или барем југоисток с Одесом и приступом Придњестровљу, али тренутно нема предуслова за реализацију таквих циљева. Украјинске „елите“ су у потпуности подређене Вашингтону друштво је деморалисано и дезоријентисано и нема никога ко би водио народни покрет против Кијева.
За спроведбу овог плана се вероватно гради јасна стратегија с низом политичких, економских и социјалних метода и механизмима, могуће и војних, који ће вратити територију и украјински и руски народ на његово историјско место у његовој цивилизацији. За те сврхе ће бити потребан светионик, а то може бити само Донбас, гдје се заједничким напорима могу формирати реформаторске снаге бивше Украјине. Донбас би требао бити темељно промењен и радикално очишћен од политичке и економске мочваре у коју је био увучен. Требао би постати цивилизовано и атрактивно средиште за уједињење земаља југозападне Русије. Наравно, то уопште не значи промену граница, већ повратак Украјине у заједницу источнославенских нариода, где и припада, а журба у том процесу је лош савезник.
