Трампово одбацивање Заједничког свеобухваног акционог плана (JCPOA) са Ираном и обнављање санкција против те земље угрожава светски мир. Безбедност Европе зависи од одбране споразума са Ираном упркос америчком повлачењу. То подразумева да се Европа, заједно са Русијом, Кином и другим чланицама УН, постара да економски односи са Ираном могу да се развијају. То једино може да се деси уколико се Европа супротстави, па и обори америчке екстериторијалне санкције које имају за циљ да одврате неамеричке актере од трговине и финансијских активности са Ираном.
Сврха Трамповог потеза је јасна и заиста експлицитна: свргавање иранског режима. Имајући у виду овакву лудост, европски грађани тачно осећају да безбедносни интереси Европе више нису тако блиско повезани са оним америчким. Силеџијски приступ САД према Ирану је хваљен – чак и слављен – од стране два блискоисточна савезника Америке, Израела и Саудијске Арабије. Израел се ослања на америчку силу како би избегао било какав компромис са Палестинцима. Саудијска Арабија се ослања на америчку војну моћ како би обуздала свог регионалног ривала, Иран. Обоје се надају директном америчком рату против Ирана.
УЖИВАЊЕ У ПОНИЖАВАЊУ ЕВРОПСКИХ ЛИДЕРА
Претходни подухвати Сједињених Држава за смене режима на Блиском истоку дали су ужасавајуће резултате за Америку и Европу (да и не помињемо катастрофе које су се сручиле на државе које су биле захваћене хаосом које су испровоцирале САД). Такви ,,ратови по избору“ (термин који означава супротност рату из нужде, прим. прев.) су били фактор од огромног значаја за драстични пораст миграција са Блиског истока и из северне Африке у Европу. Чак и када би промена режима ,,успела“, као у Авганистану, Ираку и Либији, епилог су били насиље и нестабилност. А ако промена режима не би успела, као у Сирији, резултат би био дуготрајни рат.
Понижавајући неуспех француског председника Емануела Макрона, британске премијерке Терезе Меј и немачке канцеларке Ангеле Меркел да убеде Трампа да остане у JCPOA је могао да се предвиди. Америчка одлука рефлектује две конвергентне силе: дубоко укорењену спољнополитичку тенденцију – која се манифестовала у свим скорашњим америчким администрацијама – да се тежи хегемонији на Блиском истоку, и Трампов нарочити бренд психопатологије: он ужива у понижавању европских лидера; њихово копрцање је његов тријумф.
Међутим, они нису немоћни. Споразум са Ираном се и даље може сачувати, управо зато што је то мултилатерални споразум, одобрен од стране Савета безбедности УН (Резолуција 2231), а не споразум само између САД и Ирана. Штавише, према члану 25 Повеље УН, све чланице УН, укључујући и Америку, су обавезне да поштују JCPOA. Већ само Трампово извлачење Америке из JCPOA представља кршење међународног права. Суштина JCPOA и Резолуције 2231 је обустављање активности Ирана које би могле да доведу да развоја нуклеарног оружја. Стриктно повиновање Ирана је повезано са нормализацијом међународних економских односа, укључујући и подизање санкција УН.
Иако Сједњене Државе сада искључују себе из JCPOA, оне имају само два средства којим могу да блокирају имплементацију споразума између Ирана и остатка света. Прво би било покретање рата. Јасно је да се ово налази у америчкој агенди, нарочито са повратком неоконзервативног доајена Џона Болтона у Белу кућу у улози саветника за националну безбедност. Свет се мора одлучно супротставити још једној рушилачкој војној авантури Америке.
Екстериторијалне санкције су друго средство којим би САД могле да убију JCPOA. Једна је ствар да Америка одлучи да неће трговати са Ираном. Сасвим друга је покушај америчке владе да блокира трговину неамеричких фактора са Ираном. Ово јесте америчка намера, а на Европи и Кини је да је поразе, и то у интересу светског мира, али и због њихових директних економских интереса.
ЕВРОПА МОРА РЕЋИ „НЕ“
Са чисто практичне тачке гледишта, САД ће бити у стању да наметну антииранске санкције компанијама које послују на њиховом домаћем тржишту, а вероватно и подружницама америчких фирми које послују у иностранству. Међутим, Америка ће пробати да иде много даље од тога покушавајући да забрани неамеричким фирмама да послују са Ираном. Сједињене Државе ће вероватно успети да угасе доларске трансакције, с обзиром на то да се оне генерално одвијају кроз амерички банкарски систем. Прави проблем ће бити у неамеричким компанијама које послују изван САД, а са Ираном врше трансакције у недоларским валутама попут евра и женминбија.
Америка ће сигурно покушати да казни такве компаније, било кроз циљање њихових локалних подружница, било кроз покушаје да их изведе пред америчке судове или им ускрати приступ америчком тржишту. То је онај моменат у којем Европска унија мора да заузме чврст став и помери се даље од преклињања Трампа за ,,изузетке“ поводом појединачних европских пословних споразума, што је процес који би европске државе учинио још подложнијим Трамповим хировима. Европа би требало да јасно и гласно каже ,,не“ америчким екстериторијалним санкцијама, посебно за компаније које не врше трансакције у доларима.
ЕУ би требало да инсистира на томе да екстериторијалне санкције крше међународно право (укључујући Резолуцију 2231, па према томе и Повељу УН) и правила Светске трговинске организације (СТО). Требало би да увиди да би помирење било равно давању одрешених руку Америци да поставља правила рата и мира изван СБ УН, а правила светске трговине изван СТО. ЕУ би требало да буде спремна на коришћење процеса за решавање спорова при СТО против Америке, као и да случај стави пред Савет безбедности и Генералну скупштину Уједињених нација. Тамо где се Европа буде плашила да корача, Кина ће сигурно улетети како би капитализовала пословне прилике са Ираном. И Кина ће у том случају исправно поступити.
Највећи изазов Европе није правни, па чак ни геополитички. Он је психолошки. Европски лидери се понашају као да Америку и даље занима трансатлантско савезништво заједничких интереса, вредности и приступа. Нажалост, ово више није случај.
Америка и Европа и даље имају доста заједничких интереса, али имају и много дивергентних, нарочито онда када САД крше међународно право. Европи је потребна сопствена безбедносна политика, исто онако како су јој потребне сопствене трговинске и еколошке политике. Обрачун поводом JCPOA је, према томе, моменат истине. Светски мир зависи од европске одбране Повеље УН и правила међународне трговине.
Џефри Сакс – професор одрживог развоја и здравствене политике и менаџмента на Универзитету Колумбија, директор Колумбија центра за одрживи развој и УН Мреже за решења одрживог развоја. Неке од његових књига су Крај сиромаштва, Заједничко богатство, Доба одрживог развоја и, најновија, Изградња нове америчке економије.
Превео Војислав Гавриловић
Извор: standard.rs
