Америка прети Европи. Сједињене Државе разговарају с Европом онако како су навикле, онако као што разговарају са свимa другимa: језиком уцена и диктата. САД не третирају ЕУ као савезника, чак ни као другоразредног „партнера“. Третирају је као млађег и не одвише паметног, далеког рођака, као особу која захтева старатељство. Уосталом, није сасвим јасно шта је Европа данас; за разлику од Русије или Кине, ЕУ није држава ни империја, већ нека врста друштвеног и историјског експеримента. Прошле године САД су деградирале статус европског амбасадора у Вашингтону: статус „делегације ЕУ у САД“ је са државног спуштен на ниво „међународне организације“. Недавно је председник Трамп позвао Британију да напусти ЕУ без договора, „уколико не добије поштену понуду“. Најџел Фараж, вођа странке Брегзит, који је помогао Трампу у предизборној кампањи, требало би, како сматра Трамп, да буде укључен у те преговоре. Британија фактички више није део Европе. Она је већ део повлашћене англосаксонске заједнице, или ће то постати, у сасвим непосредној будућности.
ЕУ очигледно нема, нити је икад имала, сопствену спољну политику; а поготову је нема у односу на Вашингтон. Већ годинама, европска политика се своди на понизно прихватање америчких ултиматума. Последица тога је драстично погоршање односа и са Русијом и са Кином. „Желимо да видимо наше пољопривредне производе у Европи“, изјавио је, тоном који не допушта приговоре, државни секретар Мајк Помпео током своје европске турнеје, у интервјуу немачком Рајнише посту. Кратко и јасно: „Ми желимо да Европа прекине с увођењем царина на америчке производе“. Помпео је пропустио да каже да је царински рат са ЕУ још прошле године започео Вашингтон, а не Брисел.
Пре тога је у Варшави претио и Русији и Европљанима: „САД ће учинити све што је у њиховој моћи да зауставе пројекат изградње гасовода Северни ток 2“. Потом је, у форми неувијеног ултиматума Берлину и Бриселу, затражио да „Русија буде искључена из енергетског система Европе“. Али то је за Европу и Немачку, баш као и питање европске одбране, егзистенцијално питање. „Пројекти властите производње оружја“, изјавио је амерички државни подсекретар за европска питања Мајкл Марфи, „које Европљани намеравају да спроведу без учешћа Америке, само на први поглед изгледају као безначајни. Заправо, они могу да постану грудва снега, која ће покренути лавину“. Управо због тога Америка има намеру да их сасече у корену. Европска одбрана и европска енергетика спадају у надлежност Вашингтона и око тога не може бити погађања. Да ли то Европљани разумеју на прави начин?
ЕУ ЈЕ ПОСТАЛА ПРОБЛЕМ
Где је место ЕУ у све више мултиполарном свету, у коме, за сада, постоје само три праве суперсиле и неколико кандидата за тај статус? Док светом бесне трговински ратови великих сила, и док се САД жестоко конфронтирају, најпре с Русијом, а сада и са Кином и Ираном, у Европи су одржани избори за Европски парламент. Ово није била нарочито важна вест за „остатак света“. И сама Европа је већ дуго у сенци оног што се дешава између титана, у „светском стратешком троуглу“ (ЕУ ту, наравно, не спада). Од ових избора се очекивало да одлуче о политичкој судбини Европе, која је у међувремену, а ту нема места сумњи, „доста изгубила на кредибилитету“. Либерални интелектуалци су непосредно пред изборе позивали на окупљање за спас Европе у предстојећој „бици за цивилизацију“. То се није догодило; а није се догодила ни очекивана „експлозија антисемитизма и ксенофобије“. Није се ни могло догодити, а очекивања да „Европа најзад проговори једним и јединственим гласом у глобализованом свету“ била су, најблаже речено, нереална.
Европски избори су, по свој прилици, означили само нову етапу европског пада, који је већ дуго у току. Они нису решили ниједан горући проблем Европе. Уместо тога, како примећује професор европских студија на универзитету Станфорд Ули Брукнер, сада је и „сама ЕУ постала проблем“. За почетак, у прошлости је постојао „консензус о општој нарацији да су европске интеграције саме по себи добре, јер доносе мир, стабилност и просперитет“. Сада су такозване евроскептичне странке разбиле тај консензус. Консензус око европске будућности више не постоји, док се ЕУ брани „аргументима страха“: страха од будућности без ЕУ. Од укупно 751 посланика у Европском парламенту, 160 сада представљају анти-ЕУ снаге. И то је алармантан сигнал за Брисел.
Зато је Стив Бенон, бивши саветник Доналда Трампа, тријумфално констатовао да је на овим изборима коначно „умро покрет за интеграцију Европе“. Можда је тај покрет и умро, али та вест још није стигла у Брисел. Зато се еврокомесари уопште не баве политичком будућношћу ЕУ, ни судбином евроинтеграција, већ оним што се колоквијално назива „трговином коњима“: обезбеђивањем већине која треба да продужи политички status quo у Европи.
„НЕЋЕ БИТИ ПРОМЕНА“
Ко је, уосталом, победио а ко изгубио на изборима за Европски парламент? Заговорници овакве, наводно демократске и либералне Европе, могли су да одахну над првим изборним резултатима, без обзира на све непријатности које су им приредили бирачи. „Неће бити никаквих промена“, то је став који једнодушно деле либерални коментатори. „Парламентарна већина неће се много разликовати од претходне“; и та већина ће, уз мање тешкоће, наставити да „диктира политичку агенду и да има кључну реч у расподели политичког плена“: кључних функција у ЕУ (председник Европске комисије, председник Европског парламента и председник Европског савета). Додуше, партије такозваног десног центра, „народњаци“, то више неће моћи саме (изгубиле су парламентарну већину), али „није тешко замислити да ће Зелени прискочити у помоћ проевропском блоку кад год то прилике буду захтевале“. „Прилике“ то захтевају већ сада.
Парламентарна већина у Европском парламенту ће вероватно бити успостављена и Брисел ће још неко време (до следећих избора или до тренутка потпуне парализе европских институција) моћи да настави са досадашњом праксом. Другим речима, упозорења која су на изборима изрекли гласачи биће игнорисана. Ако европски консензус више не постоји, ваљало би потражити нови, и то путем широке распаве, дијалога који би укључивао све политичке опције и све заинтересоване стране. Друга могућност је политичка поларизација, где ће системске снаге ућуткивати и прегласавати антисистемске. Ипак, то више није пут који може обезбедити политичку стабилност у кризом пољуљаној Европској унији. Криза ЕУ ће се на тај начин једино продубљивати. Све до коначног слома.
ПОЛИТИЧКИ ЗЕМЉОТРЕС
Да „проевропске снаге“ немају много разлога за ликовање, показују и нарастајуће политичке кризе у земљама чланицама ЕУ. Како у својој анализи примећује Душан Пророковић: „У три од четири најважније државе ЕУ победили су антисистемски покрети: Француској, Италији и Великој Британији. Само је Немачка изузетак“.
У Немачкој је конзервативно-социјалдемократска коалиција наставила да пада. И то није све. У ствари, „исход избора за Европски парламент“, закључује Инес Пол, главна уредница Дојче велеа, означио је „прави потрес, чија разорна снага тек сада (са задршком) излази на видело“. Повлачење досадашње председнице СДП Андрее Налес са свих политичких функција није само „симбол стања у СДП, него и у (конзервативној) ЦДУ“. С оставком шефице СДП отварају се све могућности. Шта ће се догодити ако већ ове године буду одржани превремени избори у Немачкој? „Ера Ангеле Меркел“ је завршена. То је једино извесно. А она је тринаест година, „гвозденом песницом“, владала ЕУ, ослањајући се на Париз и немачке сателите унутар Уније. Политичка будућност Немачке, по први пут после рушења Берлинског зида, постала је неизвесна. У Немачкој, по свој прилици, политичка криза тек започиње. А то је, заправо, криза читаве Европе.
У Француској је странку Емануела Макрона победила популистичка странка Национално окупљање. Вођа те странке Марин ле Пен, дан после избора за Европски парламент позвала је француског председника да распусти Скупштину и распише изборе у Француској. Макрон је на прошлим изборима победио са двотрећинском већином. Подршка Макрону се после побуне Жутих прслука нагло истопила. Победа Ле Пенове је тим импресивнија зато што њој, како примећује Игор Маљцев, у кампањи за европарламент „нису дозвољавали да отвори уста“ и што су је ућуткивали повицима „Нациста!“ Француска, на чијем је челу ослабљени Макрон, постаје све мање релевантна, у свету а и у самој ЕУ. А оса Берлин-Париз, према речима Макрона, представљала је „срце реактора“ европских интеграција. Сада је тај реактор у квару. „Пораз Макрона један је од најозбиљнијих удараца које су владајуће гарнитуре у Европи доживеле на овим изборима“, закључује Би-Би-Си.
БРЕГЗИТА ЋЕ ИПАК БИТИ
Победа националиста и популиста у Мађарској, Пољској и Италији била је лака и очекивана, и само је учврстила постојеће стање. Успех националиста у Мађарској је нарочито иритирајући за Брисел, јер долази после снажног притиска на премијера Орбана и његову партију Фидес (Фидес је суспендован из чланства у Европској народној партији и у октобру ће бити донета одлука да ли ће бити и трајно избачен). Насупрот томе, владајућа Сириза у Грчкој је потучена до ногу (опозициона Нова демократија победила је у 57 од укупно 60 области), а премијер Алексис Ципрас расписао је превремене изборе. Мит о „жилавости Сиризе“ и „политичком чуду“ званом Ципрас, показало се, био је само мит.
У Британији је, за многе изненађујуће, убедљиво тријумфовала странка Брегзит Најџела Фаража, основана пре само неколико месеци – још један шамар владајућим конзервативцима. Ако је неко сумњао да ће до брегзита уопште доћи, сада би требало да напусти те сумње. Премијерка Тереза Меј поднела је оставку, остављајући иза себе политички систем Британије у рушевинама. Мејова ће остати упамћена као „симбол урушене политичке сцене Краљевства и ретког понижења Велике Британије“ (Синиша Љепојевић). Али, „ко год да победи у трци торијеваца за наследника Мејове,“ примећује Патрик Бјукенен, „готово сигурно ће постати премијер који ће извести Британију из ЕУ“.
Све у свему, како закључује Маргарет Вестагер, представница Либерала и кандидат за председника Европске комисије, ови избори јасно сигнализирају оно што еврокомесари не желе да чују, а то је неопходност промена. „Ово више није парламент којим доминирају две већинске партије. Монопол моћи је уништен.“ „Монопол моћи је уништен“, па је сада на нивоу ЕУ неопходно на брзу руку створити нови, како би се одржао европски status quo. Status quo је у ствари криза ЕУ из које се, парадоксално, не назире никакав излаз, јер владајуће странке, оне десног центра и социјалдемократе, баш као ни либерали и зелени, немају одговор ни на једно од кључних питања политичке будућности Европе.
УСПОН ЗЕЛЕНИХ
Друга важна чињеница ових избора, поред релативног успеха популиста, јесте успон Зелених. Парламентарна групација Зелени/Слободни европски савез постала је четврти најјачи блок у Европи; у Немачкој су освојили двоструко више гласова него на последњим изборима и сврстали се одмах иза Хришћанско-демократске уније Ангеле Меркел (Слободни европски покрет је хетерогени савез, који укључује и разне европске сепаратисте).
Успех Зелених, према мишљењу наследнице Меркелове, Анегрет Крамп Каренбауер, показује да су „ови избори били пре свега питање климе и заштите климе“. Слично гледиште дели и британски Гардијан: бираче наводно привлаче Зелени због њиховог „снажног и принципијелног става о суочавању с климатским променама“, као и њихова јасна „проевропска и промигрантска позиција“. А то би, сматрају поједини коментатори, требало да буде и будућност европске левице. Дугују ли Зелени свој изборни успех заиста јачању еколошке свести европских гласача и својим захтевима да се зауставе климатске промене?
Аналитичар Игор Маљцев о томе има другачије мишљење: „Ако мислите да ови Зелени значе бригу за екологију – то можете слободно заборавити“. Заправо, њихова главна досетка је „усељавање Африканаца у Немачку без ограничења“. И то је „начин на који себи граде базу за преузимање власти“. Један пример (паметном) је довољан: „Сцена на берлинском изборном месту Рајникердорф: пет Афро-Немаца, седам Турака-Немаца и осам Арапа-Немаца. Сви говоре лоше немачки, осим Турака. И сви гласају.“ „Није ми најјасније откуд толико немачких држављанстава у рукама Афро-Немаца“, додаје Маљцев. „Изгледа да је резултат политике мајчице Меркел. На том бирачком месту је Алтернатива за Немачку (AfD) 2017, на изборима за Бундестаг, добила 24 одсто гласова. Сада су ту највише гласова добили Зелени (Die Grünen).“
„ЗЕЛЕНА ИДЕОЛОГИЈА“
Зелени се сада у Немачкој држе као победници; радују се и испијају шампањац. Међутим, поглед на изборно-политичку карту Европе говори нешто друго: њихове тврђаве су Берлин и Хамбург. „Берлин је усред савезне државе Бранденбург, која је сва у плавој боји Алтернативе за Немачку. Потпуно плаве су још две земље – једна од њих је Саксонија.“
Узлет Зелених има и своје наличје, своју скривену страну, о којој се нерадо говори. Славље Зелених могло би бити кратког даха. У Шведској овај покрет предводи Грета Тунберг, стара свега шеснаест година, чија је главна порука политичарима „Крадете нам будућност“. Али у Шведској, земљи Грете Тунберг, у којој је и зачет овај покрет, Зелени су на изборима за Европски парламент „претрпели прави крах“ и освојили само девет одсто гласова, двоструко мање него раније.
Није тешко, дакле, објаснити успех Зелених, и он нема много везе с климатским променама: „Владајуће партије – да би пажњу јавности скренуле са чудовишних проблема са имигрантима – позвале су у земљу проповедника сутрашње смрти цивилизације од угљен-диоксида – Швеђанку Грету Тунберг, која је, кршећи немачке законе, почела да изводи ученике у време наставе на протесте против климе“. Једном речју: „Швеђани су први прочитали зелену идеологију, а и знају које корпорације стоје иза Тунбергове“. Да ли ће, већ на првим следећим изборима, тако бити и у Немачкој? Да ли ће се вртоглави политички успех Зелених истопити као снег на сунцу?
„ПОЛИТИЧКА ХИБЕРНАЦИЈА“
Преостаје нам да закључимо: сада предстоји радикална поларизација европске политичке сцене. Најдубља и, по свој прилици, непремостива подела данас у Европи је она на глобалисте и њихове противнике: „Политичка сцена је подељена између националиста и глобалиста,“ закључује Марин ле Пен, „и то је оно што сада доминира нашим политичким животом“. Или, према мишљењу Стива Бенона: „Традиционално десна и лева оријентација у политици замењена је битком националистичких против глобалистичких снага“, а „после ових избора сваки нови дан у Бриселу биће нови Стаљинград“. Предстојећи политички рат водиће се „за сваку кућу“.
У питању је својеврсни зачарани круг, у коме глобализам храни национализам, еврофанатизам евроскептицизам, и обрнуто. ЕУ се, више од једне деценије, налази у стању „политичке хибернације“, закључује Момир Булатовић, „у сну у ком се кошмарно мијењају слике економске моћи (џин) и политичке немоћи (патуљак)“, а „сада ће упловити у још дубљу политичку хибернацију, уз неизвјесност да ли ће се и каква пробудити“.
Одбијање такозваног десног центра и социјалдемократа да радикално промене, или барем коригују политику коју су до сада водили, као и одбијање да на било који начин сарађују са „популистима“ и „екстремним националистима“, гарантује једино продубљивање европске политичке кризе. Како у својој анализи примећује Душан Пророковић: „Европски избори постају референдуми за Лисабонски споразум и против њега. Ваљда је мудрије договарати се, тежити споразуму и новом консензусу, па у неком облику сачувати ЕУ, него тврдоглаво настављати даље, па ризиковати да на наредним изборима бирачи референдумским гласањем пошаљу ЕУ на сметлиште историје.“ Обе могућности – распада и реформи – сада су на столу.
Заправо, „европска трагедија“, констатује италијански историчар Енцо Траверзо, „лежи у чињеници да је успон еврофобских покрета резутат политике коју већ двадесет година води Европска комисија“: „ЕУ је постала оруђе финансијског капитализма који је наметнуо своја правила“, и то путем „обавезне правне структуре која је уграђена у уставе свих европских влада“. „После два председника Европске комисије, попут Бароза (данас саветника Голдман Сакса) и Јункера (бившег вође пореског раја – Луксембурга), после грчке кризе и десет година политике штедње на нивоу континента, успон десних популиста попут Матеа Салвинија и Виктора Орбана уопште не изненађује: Сан разума ствара чудовишта”.
МАКРОН НИЈЕ ДЕ ГОЛ
Како наћи излаз из тог стања дубоке „хибернације“, или парализе европских политичких институција? То више није могуће кроз европске институције. ЕУ је постала неспособна да доноси политичке одлуке. По свој прилици, после ових избора блокирана је и свака могућност суштинских реформи ЕУ, не само по хоризонтали – због подела међу земљама-чланицама, већ и по вертикали – због сукоба који се воде унутар самих држава.
У ствари, после ових избора, сматра немачки политиколог Александер Рар, Европска унија улази у много веће проблеме него до сад, због чега ће водеће земље ЕУ ускоро почети да траже алтернативу Унији. Али с оваквим исходом избора покопан је, и то дефинитивно, пројекат Сједињених Европских Држава: „Трвења унутар ЕУ ће се појачавати. Пројекат Сједињених Држава Европе постаје фактички немогућ. Унија ће бити нејединственија него што је икад била“. А то је пројекат који је предлагао Емануел Макрон: „Либерали су све наде полагали у Макрона, који је предлагао да ЕУ има заједничке финансије и даље срастање економских система држава чланица. Рачунали су да ће он победити у Француској и повући Европу за собом, као нови Де Гол. Међутим, он није оправдао та очекивања. ЕУ, уколико се чланице ипак некако не договоре, чекају даља дестабилизација и велики раскол“.
Какав год био њихов исход, ЕУ из свега неће изаћи јача, него далеко слабија. И ови избори потврдили су већ постојећу тенденцију: водеће политичке странке у Европи се распадају, брже или спорије, остављајући за собом „фрагментирану политичку топографију“. Услед тога, „нестабилност постаје неизбежна“. Европски парламент се, тврди Пророковић, сада претворио у циркуску шатру, шарену до неукуса, на многим местима поцепану и закрпљену, а политичка криза у Европи се са периферије најзад преселила у центар. Европа је постала поприште велике геополитичке игре у којој све важнију улогу имају ваневропски, а не европски актери. И то је оно што ЕУ полако али сигурно претвара у геополитичку периферију.
Борис Над
