Феминизам у савременом друштвеном контексту представља једно од најдеструктивнијих и најопаснијих оружја за разарање здравог друштва и појединца. Основна функција феминизма је разарање емпиријски потврђеног патријархалног друштва заснованог на традицији и идентитету народа. Феминизам настоји да разори све оно што је здраво и природно у друштву које напада. Феминизам се данас користи као један од инструмената атлантистичких мрежних и хибридних ратова које Запад води против цеог света у настојању да успостави своју хегемонију.
Феминизам настаје у 19. веку и у својим првим годинама у периоду сифражеткиња он се крије под маском тобожње борбе женског, по њима потлаченог пола, за остварење њихових права. Но врло брзо, женски покрет бива искоришћен од стране капиталистичког система који у махнитој трци за профитом, оберучке дочекује и жене у фабрике и производне погоне као објекат за експлоатацију и остварење профита на њихов рачун. Наиме, уколико је у складу са тековинама патријархалног друштва само је мушкарац предмет експлоатације док жена остаје у кући, профит је дупло мањи него у случају да је и жена укључена у производни систем. Било је потребно и другу половину популације – ону женску, укључити у процес производње и експлоатације и дупло повећати профит капиталисте. Поставило се логично питање на који начин жену а да то не буде насилно, укључити у процес експлоатације, тј извући је из заштићености коју је уживала унутар породице и домаћинства? Била је потребна одређена идеолошка матрица која би жене уверила да је у њиховом интересу, у интересу њихових права, да буду укључене у производни процес, тј у процес експлоатације. А што би истовремено капиталистичком слоју, носиоцу либерализма, обезбедило несметану пљачку и паразитирање на рачун не више само мушког дела популације, већ и оног женског. Феминизам је представљао идеалан инструмент за ово. Егоизам и идеја баналне личне користи је била носилац овога. Шарена лажа некавих права, финансијске независности, каријере, и сл.
Током свог развоја, феминизам се динамично мењао и еволуирао, мењајући како основне елементе свог идеолошког програма, тако и тактичке опције и метод. Од чедности и наивности сифражеткиња, преко милитантног лезбејско-левичарског другог ка трећем таласу, до софистициранијих метода који, у периоду након загрљаја феминизма и постмодернизма, чак избегавају назив феминизам и користе други код – женске студије, женске научне дисциплине и сл.
Но суштина феминизма је остала иста – ради се о мрачном и опасном систему мишљења који, тобоже се залажући за некаква права, настоји да разбије јединство, тј породицу и замени га атомизираним усамљеним појединцима који стихјски, но непогрешиво – и усамљено, лутају друштвом које нема више своју окосницу и смисао. Реч је о систему мишљења који настоји да уместо да делује конструктивно стремећи ка изградњи неког једниства (органског друштва, породице, заједнице мушкарца и жене), нуди само разарање друшптва и породице. А све искључиво ради онога што хришћанство као и сваки традицијски духовни систем одредјује као основни извор свих зала – ега и болесне гордости (моје право, мој интегритет, ја…). Феминизам, атлантистичко и либерално оружје за уништење свега што је здраво и још увек очувано у наше време, хиперсексуализује људско биће и његову природу интерпретира искључиво као пол, као просту сексуалност, сводећи га на животињски ниво.
Након шездесетих година 20. века, у оквиру феминизма се појављује појам рода, а нешто касније и идеологија рода. По овој погрешној теорији, пол као нешто што је задато и непромењиво, треба заменити тзв родом који је питање избора. Апсурд и агресивност ове теорије која уништава будуће генерације и наше потомство, већ је пустио корене у школским системима на Западу (ЕУ и САД), па је тако познат трагикомичан пример наставника у Уједињеном краљевству који је изгубио посао зато што се девојчици из разреда коме је предавао обратио са „девојчице“ и тиме, тобоже угрозио њено право на избор рода.
Запад се урушио. Битним делом и стога што није показао већу отпорност на разарајуће дејство феминизма и идеологоије рода. Неопходно је да се вратимо традицији и нашем идентитету. А увек када неко употреби реч „род“, одговоримо са „род не постоји, постоји само пол“.
Миша Вацић, председник Српске деснице
