Десет метара слојева људске праисторије и историје, настали непрекидним животом од 7000 година – локалитет Винча, епоним од Северне Македоније до Мађарске, источне Босне до Бугарске – огромна територија на којој живе људи с истим или сличним традицијама, веровањима, који преваљују огромне дистанце да би размењивали добра. Винча, одувек центар који је привлачио идеје и људе, култура – феномен који се развија у овом делу Европе у 7. и 6. миленијуму п. н. е. Важна јер омогућава целу хронологију периода млађег каменог доба – неолита у ком се дешавају велике промене и данас предмет археолошких истраживања, чије најновији напредак доноси изложба „Форензика древности”, аутора Ненада Тасића и Кристине Пенезић, постављена у Народном музеју Панчева.
Људи Винче приви пут граде куће, живе на једном месту узгајају стоку, баве се пољопривредом, долази до великог обрта и седелачког начина живота, а дуговечност самог локалитета омогућава праћење свих тих друштвених процеса. Прва ископавања датирају од пре више од века и 1908. године и од тада је Винча у фокусу истраживања праисторије Балкана. Након две серије ископавања на трагу академика Николе Тасића, Милутина Гарашанина, Боре Јовановића, 1998. године започета је нова која и данас траје.
„Помак у последњих двадесетак година је оно што су нам донели 20. и 21. век – употребу физичко-хемијских анализа и метода које нам омогућавају већу резолуцију података. Оно што се наслућивало, сада можемо да потврдимо или кажемо да није тачно. Тако знамо прецизну хронологију, величину насеља, колико је људи ту живело, о разменама, трговини, кретањима и утицајима који су стизали са стране, али и колико су Винчанци утуцали на околне регионе”, наводи Кристина Пенезић из Института Биосенс у Новом Саду
До средине октобра археолози су опет на ободу Винче, налазишту Бело Брдо на десној обали Дунава, 35 километра низводно од ушћа са Савом, док су предмети и резултати из претходних недеља ископавања већ у једној витрини панчевачке изложбе. Поставка је, према речима аутора, својеврсној презентацији археолошког посла, савремених тенденција које се спроводе на Винчи, али и омаж последњих 20 година рада – 105.872 котиране тачке, 66 бушотина, преко 50.000 сакупљених фрагмената, 220 учесника ископавања из 12 земаља, 17 теренских кампања, 1251 квадратна метра ископане површине – екипама ентузијазму сарадњи с колегама и институцијама из земље и иностранства, летњим школама студената.
„Ово је 21. година како смо начели нова теренска истраживања. Тај пут није био увек прав и раван. Пројекат је преживео осам влада, министара културе… Некад смо били љубимци, некад пасторчад, а тренутно је ситуација лепа. Изгледа да је сазрела свест да Винча може да буде и корисна као место културног, па и туристичког окупљања, мултифункционална, као и наша ископавања, мултидисциплинарна”, напомиње Ненад Тасић, професор на катедри за археологију Филозофског факултета у Београду, наглашавајући да изложба показује и колико су се пратили савремени трендове, не само у археологији, већ и у технологији, попут дигитализације теренске документације. Акценат сада није на науци већ на заштити.
„Локалитет тренутно трпи последице једног клизишта, које је природно и добар део, око двадесетак одсто, нестаје. Тренутно стварамо услове да на пролеће започне озбиљан процес санације, постављање стубова који ће га штитити од даље ерозије, како би могли безбедно да наставимо ископавања и тај посао ће трајати бар годину дана”, каже за „Политику” професор Тасић.
