Борба Драгана Бјелогрлића против насиља у Србији подједнако је искрена,истинска, па и и морална колико и супротстављање бившег председника САНУ Владимира Костића „понижавању и приватизацији” институција
Србија је постала земља понижених и приватизованих институција – гласи почетак прве реченице „Прогласа” иза којег, како нам саопштавају организатори ове „спонтане акције”, (за сада) стоји 40.000 грађана Србије. Можда најугледнији међу њима – по својој (бившој) титули је председник Српске академије наука и уметности – академик Владимир Костић.
Лепо од њега што се брине за институције, али зашто је онда дозволио (или допринео) да институција коју је предводио осам година и која је без дилеме једна од најважнијих у сваком, па и нашем друштву, под његовим председавањем доживи вероватно најдубљу кризу у својој дугој историји и буде практично доведена до безначаја?
Да сада не улазимо у бројне оптужбе које су на његов рачун износиле многе његове колеге академици (укључујући управо и оптужбе за понижавање и приватизацију, те избор морално-политички подобних по стандарду његовог окружења). Напоменимо само да је приликом избора нових академика САНУ током протеклих година – за време председниковања Владимира Костића – било прегршт кршења изборних процедура на шта су у више наврата указивали чланови ове институције попут академика Часлава Оцића или Милана Брдара. Задовољан тим изборима, Костић мисли да може имати морално право да критикује друге изборне процесе у Србији. Има то право, баш као што има право и да тврди да Косово и Метохија више „ни дефакто, ни дејуре” није наше, те да је једино питање како га „са елементима достојанства напустити”.
Показавши да не зна шта заправо значи реч „дејуре” (или да му је међународноправни статус Косова и Метохије потпуна енигма), Костић нам је показао да је он због својих лекарских заслуга, можда, завредео чланство у САНУ, али да му, очигледно, ерудиција и није баш тако опсежна. Посве је друго питање зашто се он са места председника САНУ није повукао са „елементима достојанства”, него је дозволио да се тај избор претвори у циркус недостојан угледа какав би институција коју предводи требало да има.
Сума сумарум, док је Костић осам година био председник САНУ, чињеница је да се углед те институције у том периоду суновратио, чињеница је да су кадровска политика и избор нових чланова у том периоду били у најмању руку спорни и чињеница је да Владимир Костић није, како нам то стално препоручују добронамерни евроатлантисти, „прво почистио своје двориште” пре него што се окренуо другим институцијама ове државе. Иако је исто тако чињеница да је добар део наших институција у кризи, може ли се Костић препоручивати да реши тај проблем, кад је имао прилику, а није да то уради у својој? И не само да није решио проблем, него га је увећао.
Колико тек шупље звечи (крајње неопрезна) изјава опозиционог борца Драгана Бјелогрлића да је на представљање „Прогласа” „дошао да људима каже да не жели да живи у зверињаку”. Није мислио на свој стан, мислио је на нашу државу. У зверињаку живе звери – а Бјелогрлић себе не сматра једном од њих – иако је не тако давно претукао свог старијег колегу Предрага Гагу Антонијевића. Рекло би се зверски. А рекло би се и да је његова потоња борба против насиља у Србији подједнако искрена, истинска, па и морална, колико и Костићево супротстављање „понижавању и приватизацији” институција.
Ова Бјелогрлићева изјава не уклапа се у својој суштини само у Костићев апсурдни поглед на стање институција у нашој земљи, него у још један много озбиљнији и опаснији феномен, толико присутан на „проевропској”, односно аутошовинистичкој сцени у Србији. Ништа није другачији од оног „Звери српске” што је Растислав Динић својевремено писао за „прогресивни” и „просвећени” сајт „Пешчаник”.
Природно се сада намеће и питање како су ова два човека (али и највећи део њихових сабораца, коаутора и сапотписника „Прогласа”) успела да цветају и изграде завидне каријере у тако зверском систему? Те звери су, на пример, Драгану Бјелогрлићу од 2013. до 2019, према речима министра културе зверињака Маје Гојковић, од својих пореза и доприноса уплатили око 305 милиона динара за пројекте. Зверски!
На крају, осврнимо се мало и на оне који медијски професионално и објективно, подржавају „проглас против звери” – луксембуршку телевизију. „Једна реченица (ова Бјелогрлићева о зверима, прим. ФР), али и десетине хиљада потписа за ову иницијативу у року од само 24 сата, били су довољни да се врата кавеза отворе”, наводи новинарка Н1 у тексту под насловом „Заједничка хајка власти и прорежимских медија: Салве увреда упућене потписницима ПроГласа”. Чекајте мало. После председника који је понизио институцију коју је водио, после насилника који је против насиља и ужива у новцу добијеном од људи које сматра зверима, против „хајке” и „салве увреда” се професионални новинар бори тако што каже да су „отворена врата кавеза” из којих су, да се разумемо, могле да нагрну само звери. Не људи – звери.
Врхунац је што ниједна од увреда на рачун ових бораца за „нормалну Србију” није гора од ове о кавезу изречене у самом тексту. „’Бриселска опозиција’ и ‘лажна елита’ и ‘круг двојке’ и лицемери и вампири – све су то епитети којим су ‘почашћена’ тројица академика, четворо универзитетских професора, један судија, двоје редитеља, једна глумица и двоје новинара”. Све, осим вампира, је неупитно. Али, шта ја знам, je suis la bệte, како се на цивилизованом језику каже – ја сам звер.
Наслов и опрема текста: Нови Стандард
Извор Новости онлајн
Насловна фотографија: Медија центар Београд