Дани у којима славимо стогодишњицу савезничке победе у Великом рату, којој је Србија дала велики допринос, прилика су да се сетимо странаца који су ратовали заједно са Српском војском. Међу њима посебно место заузима Флора Сандерс, млада енглеска болничарка, која је у Србију дошла 1914. године како би помогла рањеним српским војницима.
После убиства краља Александра Обреновића и краљице Драге Машин 1903. године, Енглеска је прекинула дипломатске односе са Србијом, а тамошња штампа је водила кампању против нове владе у Београду због које неки хотели нису хтели да примају Србе ни као госте. Међутим, после Анексионе кризе и отвореног сукоба Србије са Аустро-Угарском, Енглеска почиње да мења став према Србији. На почетку Првог светског рата, велике српске победе над аустроугарском војском које су биле и прве савезничке победе у том рату, довеле су до тога да Србија постане “миљеница” енглеске штампе. Одушевљење Србијом у Енглеској је било тако велико да се на многим местима прикупљала помоћ за нашу земљу, а многи Енглези и Енглескиње похитали су у нашу земљу да помогну збрињавање рањеника и да се нађу цивилном становништву. Међу њима нашла се и млада Флора Сандерс, будући официр Српске војске, која је тако своју животну судбину везала за нашу земљу.
Првих годину и по дана рата Флора је радила у војним болницама. У Ваљеву је прележала тифус. Крајем 1915. године, пошто смо по други пут истерали Аустроугарску војску из Србије, отишла је у Британију на заслужено одсуство. Ни тада се није одмарала већ је скупљала добровољне прилоге за Србију. Чим је сазнала да је Српска војска у јесен 1915. године, после мучког напада бугарског цара Фердинанда са леђа, почела да се повлачи пред надмоћном немачком војском под командом маршала Макензена похитала је назад у Србију. Придружила се Српској војсци у околини Битоља и на првој линији фронта је збрињавала рањенике. Наши војници су заволели ту добру вилу, поштовали је и носили на рукама при повлачењу. Флора је после рата причала да никада није била у друштву часнијих мушкараца и да је током читавог рата од њих имала само поштовање и пријатељство, те да никада нико није насрнуо на њену част и образ. Говорила је да српски војници нису пљачкали чак и када су умирали од глади. Радећи у превијалишту Другог пука кнеза Михаила, Флора Сандерс је учествовала у борбама на Бабуни, а затим заједно са пуком стигла у Охрид и прешла у Албанију. Из великог поштовања, наши војници дали су јој коња да би је не знајући шта да раде са том младом девојком која је иначе добро руковала револвером и пушком, увели у списак војника Четврте чете Првог батаљона Другог пука кнеза Михаила. То је био први случај у Српској војсци, али и у Великом рату, да жена постане званично војник.
Издржала је километарске дневне и ноћне маршеве кроз јужну Албанију међу непријатељски расположеним становништвом које је често нападало српске војнике у повлачењу, а посебно оне који би заостајали за колоном. Учествовала је у борбама на Куксу, прешла Шкумбу да би стигла у Елбасан. На том путу унапређена је у чин каплара на опште одушевљење свих војника Другог корпуса који су саопштавање те одлуке поздравили овацијама. Касније је говорила да никада није могла да се начуди како су наши војници без радио апарата и штампе знали стање на свим фронтовима и шта се дешава у свету. Са својим пуком је на крају стигла у Драч, где је под бомбардовањем аустроугарске авијације добила орден Св. Саве. Укрцала се на савезничке бродове који су измучену Српску војску пребацили на Крф и присуствовала тешким сценама на острву Видо и сахрањивању другова у Плаву гробницу.
Флора Сандерс је на Крфу унапређена у чин поднаредника и добила је чету којом је командовала. Било је то признање за њену пожртвованост и херојство. Показала је изузетну храброст на Солунском фронту, била рањена и као командир чете дошла до чина капетана. Дајући Флори Сандерс чин капетана, Српска војска је постала прва европска армија која је једној жени дала официрски чин. Капетан Српске војске Флора Сандерс учестовала је пробоју Солунског фронта 15. септембра 1918. године и у победничком маршу на путу који је био дужи од 500 километара за месец и по дана ушла у слободни Београд. Флора Сандерс је после рата добила српску војну пензију и инвалиднину и остала да живи у Србији. Удала се у Београду и била веома поштована, посебно међу својим саборцима. Умрла је у Енглеској приликом једне посете, али она је била и остала Српкиња и наш официр.
Прича о капетану Српске војске Флори Сандерс је дивна прича о победничкој Српској војсци која је изгубила три четвртине људства да би победила у Великом рату, угледу и подршци света који смо крвљу стекли, великом страдању наше земље, али и о томе како је наша земља, мада мање развијена од западних земаља, брже усвајала од других цивилизацијске вредности као што су права жена. Данас са поносом кажемо да је Српска војска прва европска војска у којој су жене имале официрске чинове, као што су жене код нас стекле право гласа 1945. године док се то догодило у Португалији 1968. године, а у Швајцарској 1971. године. Морамо да истакнемо да су српске жене дале велики допринос ратним напорима Србије у Првом и Другом светском рату и нашим победама. Многе од њих су изгубиле животе, уз војску, али и као цивили у масовним злочинима које је починила Аустроугарска војска, посебно у Мачви. Симбол њихове жртве и херојства је наша Флора Сандерс.
Горан Весић
