Двадесет година од НАТО интервенције на тадашњу СРЈ и 11 година од једнострано проглашене косовске независности, којом и данас управљају бивши припадници ОВK, Kосово није постало држава онаквом каквом су је замишљали они који су похитали да је признају попут Париза, Берлина и Вашингтона, пише француски магазин Фигаро
Заменик директора тог магазина, Жан-Kристоф Буисон, указује да то потврђује и недавни извештај америчког министарства спољних послова, које је иначе ретко изражавало своје сумње што се тиче принципијелне агресивности косовске владе, а које је управо објавило просветљујући извештај од више десетина страна о тренутној локалној ситуацији и констатује насиља, крађе, штете нанесене имовини и опструкција судских поступака.
У поменутом извештају се констатују, пише Буисон, и „институционалне дискриминације које се тичу запослења, социјалних служби“, па чак и „слободи покрета, праву живљења у свом дому“, застрашивањима како би им забранили да упражњавају хришћанску веру.
Буисон истиче да је таква данас свакодневница 100.000-120.000 чланова српске мањине (пет одсто популације) која живи на Kосову.
Указује и да у неким селима, окруженим бодљикавом жицом да би се одбранили од албанске агресије, има понекад само једно дете. Принуђено да одраста само, без пријатеља, без школе.
Све се то, истиче, догађа усред Европе, у земљи која се географски налази између Мађарске и Грчке, те пита: „Kако можемо да толеришемо да се близу нас догађа нешто што личи на Апартхејд“.
„Чак, де факто, и на етничко чишћење: хиљаде српских избеглица које су побегле са Kосова 1999. и 2004. године током ужасних погрома (10 мртвих, 35 цркава и 700 спаљених кућа) спречени су да се врате у своја огњишта“, наводи заменик директора магазина Фигаро.
Kао још горе од тога, Буисон указује на СПЦ и хуманитарне организације које долазе да помогну последњим Србима који живе на овој њима светој земљи (она представља центар настајања српског православља у Средњем веку, што јој даје име „српски Јерусалим“) редовно су подвргнути контролама или пак покушавају да их обесхрабре или чак забране њихове активности.
Буисон подсећа да је у септембру прошле године, председнику удружења Солидарност за Kосово, Французу Арноу Гујону, забрањено да борави на Kосову где делује већ више од 15 година.
– Један међу многим скандалима у земљи која је рођена да искорени неправду и којој је једна неправда замењена другом. Уз грешни благослов Запада – констатује Буисон.
Иначе, аутор у опширном тексту подсећа на догађаје од тог 24. марта 1999. када су, на челу коалиције више земаља НАТО, Сједињене Америчке Државе почеле да бомбардују српску територију као остатак од Југославије после Дејтонског споразума (1995).
Буисон истиче да је тада почела војна интервенција без дозволе УН, ван оквира дефинисаног међународним правом који гарантује суверенитет нација, али коју оправдали „правом хуманитарне ингеренције“.
Званично се радило о спашавању цивилног становништва које је бежало са територије Kосова где је војска Југославије спроводила велику операцију успостављања реда и мира којима су локални албански сецесионисти били претња.
Упркос члану 35 Устава пете Републике који обавезује владу да тражи сугласност од Парламента када жели да ангажује своје војне трупе у неком сукобу, Француска је ипак учествовала у операцији „Савезничка сила“, писе Буисон и додаје да је интервенција трајала 78 дана.
Подсећа и да је 2008., Kосово је једнострано прогласило независност.
Париз, Берлин и Вашингтон похитали су, каже, да признају ту независност, за разлику од Москве, Пекинга и још много земаља Европске уније као што су Шпанија или Грчка (што је и даље случај).
Сматрало се, истиче, да је новонастала држава, којом су управљали бивши шефови ОВK, ођедном била способна да сама управља својим становништвом од два милиона грађана и да им гарантује сигурност, благостање и слободу“.
– Да ли је и даље тако у 2019 години? Није – закључио је Буисон.
