Пре једне деценије транспарент са овим речима прекрио је споменик захвалности Француској на београдском Калемегдану. Национално свесна омладина поручила је тада целом свету да Србија није заборавила заједничку борбу својих предака и херојске француске војске, маршала Д’ Епереа. Исто тако, недвосмислено је речено да смо свесни да Србија у Француској држави више нема ни пријатеља ни савезника, и да се заједничка херојска прошлост два народа чува и негује још само у срцима појединаца, као што су хуманитарац Анро Гујон или пуковник Жак Огар и слични.
Деценију касније, последњи догађаји из Париза потврђују да смо били у праву.
Није Mакронова Француска својим понашањем увредила само Србију и српски народ. На првом месту, морално посрнула Француска пљунула је својим прецима у лице, и показала да их није достојна. Као ни нашега пријатељства.
Трагикомична оправдања о томе како је протоколарна грешка терористу Тачија „сврстала“ на страну „победника“ Великога рата, као и извињења дипломата нама ништа не значе. Увредљиво је само по себи и то, што је исти уопште добио позив да присуствује прослави. А шта рећи о томе што се у Паризу, уз некада савезничке заставе, вијорила и застава лажне државе, чији су терористи кидисали на српски народ и пре једног века. Баш као што то чине и данас.
Претходних дана, многи су истицали да би Србија на највишем нивоу требало да учествује у прослави у Паризу и да би била велика штета када би председник Србије одустао од пута, упркос евидетним ниподаштавањима Србије.
Погрешили су.
Србија, српски народ и све институције наше државе, имају моралну обавезу да херојске победе предака и њихових савезника убудуће простављају достојанствено, у атмосфери и окружењу којега се нећемо стидети.
На првом месту – не треба Србија да слави никакав ,,Дан примирија“ већ ДАН ПОБЕДЕ! Није се српски војник примирио већ победио. После голготе српски народ је доживео васкрс и наша је дужност да то никада не заборавимо.
Угледајмо се на Пољску, чије државни врх није био на скупу ,,примирија“ у Паризу већ на величанственом свепољском маршу у Варшави заједно са 250.000 родољуба. Уместо понижења које је доживела Србија, Пољској се десило национално одушевљење.
За разлику од многих који су се нашли у Паризу, Србија и српски народ имају морално право да достојанствено славе победу јер како пре једног века огорчено рече немачки Цар Вилхелм: „62.000 српских војника одлучило је рат.“
Миша Вацић – председник Српске деснице
