Гађачи и гађанке општине Врачар, београдског светог брда, на коме су неки давни окупатори спаљивали мошти Светог Саве, а где данас блиста највећи православни храм у васељени.
Врачар, централна београдска општина, некада понос културног београдског круга и стециште многих културних догађаја. Тргови, позоришта, биоскопи, народни универзитети, култне градске кафане, први супермаркет на Балкану… Предивна мешавина старе и модерне архитектуре, са свим слојевима историје.
Једном речју град, у коме станују грађани и грађанке и у временима када су у осталим деловима града, у новоизграђеним солитерима и отетим вилама, живели другови и другарице. Да не буде забуне, говоримо о двадесетом веку. У двадесет првом веку долази до развоја многих београдских подручја. Изграђена је инфраструктура и насељен велики број становника које је ветар економских или историјских прилика или неприлика у овај град донео.
Сиротиња на периферију, а они који су се „снашли“ у животу, на Врачар, а ђе би друго!? И тако наш Врачар доби нове грађане и грађанке. Остарели и осиромашени Врачарци, продајом својих кућа и станова, повукоше се пред најездом „снађених“ на периферију. Изменише се градски обичаји на Врачару. Нестадоше веселе кафанске ноћи, поетске вечери, позоришни авангардизам. Кладионице и кафићи постају нова врачарска стварност. Нови становници Врачара донели су нове навике које су постале доминантне. Џипови са четири мигавца који сатима стоје на сред Његошеве испред елитних кафића. А у кафићима гости чији су џепови, оружје и носеви напуњени. Друштво им за шанком праве остаци декадентних остатака врачарске квазиелите.
Имају различите вокабуларе, али се савршено разумеју. Ствара се аутохтона новограђанска квазикласа. Бахата, нетолерантна и насилна према онима који другачије живе или другачије мисле.
Данас на Врачару уместо поезије и лепе беседе у кафанама можеш добити увреде, понижавање, батине или јаја у главу. Врачар је препознат као идеално место где се са мало новца или наговора на страним језицима могу изазвати „грађански“ сукоби. Гађање из оружја, столицама или јајима, постаје врачарски говор. Врачар се угиба и мршти под својим гађачима и гађанкама и мирно чека нека нова, надамо се, боља времена.
Горан Петронијевић, члан Правног савјета ИН4С
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
