ГАРИБАЛДИНЦИ – ИТАЛИЈАНСКИ ДОБРОВОЉЦИ НА ДРИНИ 1914.

Мала али значајна епизода о италијанско-српској сарадњи на почетку Првог светског рата готово је непозната код нас. Захваљујући документима из римских архива, библиотека и музеја сазнало се подробније о експедицији гарибалдинских добровољаца који су учествовали у борби на Дрини, где су, осим двојице, сви изгинули

Били су то млади револуционари одгојени на Манцинијевим републиканским идејама које су подразумевале крај свакој социјалној неправди и слободу и уједињење народа у својим границама. Припадали су напредној групи Италијана за које је Тројни савез, склопљен у Бечу 1882. између Италије, Аустрије и Немачке, и обнављан сваке пете године све до 1912, остао у националној историји као срамотан чин политичког подаништва због свог империјалистичког карактера и нејасних клаузула које су спутавале коначну независност Италије. Нерешено питање северних покрајина (Трентино – Алто Адиџе, Фриули – Венеција Ђулија, Трст), које су и после уједињења земље 1870. године остале под аустријском доминацијом, и aнексија Босне и Херцеговине на штету Србије (1908) побуђивали су револуционарни дух тих људи и поспешили њихову одлучност да помогну српском народу у борби за независност.

После Сарајевског атентата 28. јуна 1914. на престолонаследника Франца Фердинанда и неприхватљивог ултиматума по Србију (23. 7. 1914) од стране Аустрије било је јасно да је рат неизбежан. Србија, већ исцрпљена у балканским ратовима (први против Турака 1912, други против Бугара 1913), очекивала је помоћ од сила Антанте.

Али пре но што су се Русија, Француска и Енглеска (која је колебљиво покушавала да избегне конфликт) одлучиле да уђу у рат, организовала се тајно у Риму група храбрих гарибалдинаца и решила да дà свој допринос против Аустрије, тадашњег заједничког непријатеља, борећи се уз српске војнике код Вишеграда, на врху званом Бабина глава.

Вођена високим моралним начелом да се помогне слабијем, ова група добровољаца је хтела не само да пружи храбар пример осталој италијанској младежи, већ и да подстакне своју земљу да уђе у рат и оконча конфликт који је деценијама раније започео Ђузепе Гарибалди (Giuseppe Garibaldi). Ово тим пре што се друштвено-политичка ситуација у Италији с краја 19. века умногоме мењала, управо у годинама њиховог стасавања: јењавали су патриотски дух и слободарске тежње којима су претходних деценија били прожети њихови очеви борећи се под Гарибалдијем за ослобођење и уједињење своје земље. Ови млади добровољци су наследили, дакле, идеале својих предака. Гарибалдински волунтаризам који је, у космополитском смислу, тежио ка правди и слободи свих окупираних народа био им је идеја-водиља у њиховим намерама када су се у малом месту Марину недалеко од Рима, већ познатом по републиканској традицији, организовали и тајно кренули да се боре у српским редовима против аустроугарског агресора.

За намеру гарибалдинаца да званично помогну Србији залагао се у почетку и генерал Ричоти Гарибалди (Ricciotti Garibaldi , син Ђ. Гарибалдија и Аните, протагониста ранијих ратова за ослобођење Италије и добровољни учесник у Грчкој против Турака 1913); али ти покушаји су остали без успеха јер је италијанска влада прогласила неутралност земље и затворила своје границе. Тако су се на територији Италије формирали тајни комитети (у Фиренци, Савони, Ђенови) за мобилизацију добровољаца у помоћ Србији и Француској.

Када је 3. августа 1914. Италија прокламовала неутралност своје земље, дошло је до размирица између италијанских интервенциониста, присталица рата против Аустрије, и неутралиста, присталица Тројног савеза. Већ самом објавом рата Србији, сматрали су интервенционисти, Аустрија је погазила уговор о Тројном савезу чији је карактер требало да буде искључиво одбрамбени, те Италија није морала више да има никакве обзире према том уговору. Стога је, по мишљењу интервенциониста, ово био прави тренутак да се прекине свака веза са Централним силама. Свог јунака Гуљелма Обердана (Gulielmo Oberdan), који је 1882. покушао да убије Франца Јозефа приликом посете Трсту, али као жртва шпијунаже био обешен, упоређивали су са нашим Гаврилом Принципом и Недељком Чабриновићем. За многе младе италијанске револуционаре Сарајевским атентатом освећена је жртва тршћанског јунака Обердана.

Не чекајући на преговоре аустријска влада је пет дана после ултиматума објавила рат Србији, а само дан доцније, 29. јула 1914, кренули су млади ентузијасти из Рима на Дрину. „Најузвишенија обавеза ме приморава да отпутујем по сваку цену још ноћас. Ради се о мојој моралној егзистенцији“, шаље телеграм својој мајци један од добровољаца из групе и заједно с осталима креће према Барију.

Били су то:

Чезаре Колица (Cesare Colizza), 16. 10. 1884, Марино (Рим), публициста и добровољни учесник Грчко-турског рата 1912. године;
Франческо Конфорти (Francesco Conforti), 21. 9. 1891, студент права из Салерна, такође гарибалдински добровољац у Грчкој против Турака, код Трикале;
Марио Корвизјери (Mario Corvisieri), 8. 8. 1885, Castel Madama (Рим), гарибалдински капетан из Грчко-турског рата.
Никола Горети (Nicola Goretti), 12. 8. 1896, Сутри (Витербо), студент, тек завршио гимназију, најмлађи у групи;
Винченцо Бука (Vincenzo Bucca), 20. 10. 1895, Палермо, чувени републиканац (генерални секретар Омладинске републиканске странке Италије);
Уго Колица (Ugo Colizza), 5. 10. 1882, Марино (Рим), доцније конзул;
Артуро Реали, 24. 4. 1892, Марино (Рим), доследни републиканац.
Њима се доцније придружио и Енцо Поли (Enzo Polli) из Сплита.

Због појачане контроле није им успело да пређу преко Барија, па су морали да наставе за Бриндизи и да преко Грчке стигну у Србију.

„Стиже вест да из разних крајева наше земље треба да крену млади италијански добровољци за Србију. Моли се Ваша Висост да, уз будну пажњу, апсолутно онемогући одлазак ових добровољаца и поступи, где је потребно, с пријавом по члану 113 Кривичног закона.“ Ово је један од докумената Министарства унутрашњих послова Италије који су тих дана стизали префектима градова Барија, Анконе, Венеције, одакле је било могуће евентуално пребацивање добровољаца до наше територије. Но, то није поколебало младе гарибалдинце. У Бриндизију су успели да се укрцају на грчки брод „Микале“ и стигну у Пиреј, а 3. августа су се прикључили осталим добровољцима из Далмације, Црне Горе, Босне и Србије и дошли у Атину 4. августа. Ту су од српског конзула добили дозволу за улазак на нашу територију. Српске власти у Атини су им понудиле и финансијску помоћ коју су они достојанствено одбили образлажући да не желе да буду плаћеници већ добровољци, и да ће пут наставити о свом трошку. За њихов долазак у Солун сазнао је тадашњи италијански конзул и по дужности упутио телеграм министру иностраних послова који даље информише министра унутрашњих послова: „Конзул у Солуну ме обавештава да је група од десеторице Италијана отишла да се бори за Србију и да треба да стигне још стотинак…“

О намери гарибалдинаца да у већем броју помогну Србију читамо и из писма које Чезаре Колица шаље из Ужица 17. августа познатом публицисти, гарибалдинском мајору из балканских ратова Марију Равасинију: „…Да не бисмо изневерили наш гарибалдизам, носимо око руке црвену свилену траку, како бисмо се разликовали од осталих… Сутра путујемо према босанској граници и никад као у овом тренутку нисмо били тако узбуђени у жарком ишчекивању да се огледамо с нашим вечним непријатељем, на страни српског народа који води праведан рат. Група коју предводимо Корвизјери и ја састављена је од Италијана, дезертера аустријске војске и словенских студената. Поздрави генерала (Ричотија Гарибалдија) и пријатеље и реци им да их очекујемо.“

Група је била прикључена команданту, доцније генералу, Чеди Поповићу који је имао задатак да под командом пуковника Драгомира Димитријевића организује легију добровољаца која би се борила уз регуларне српске трупе. Заједно са десним крилом Шумадијске дивизије упућена је према граници Босне, близу Вишеграда, где је требало да онемогући напредовање аустријских трупа на територији Великог и Малог Стоража.

Иако слабије наоружана, успела је чета добровољаца да у неравноправној борби сузбије напредовање многобројнијег непријатеља и нанесе му велике губитке.

Овако описује развој догађаја тог 20. августа старешина чете Стојан Радичевић: „Наш противнапад је почео веома успешно. Италијански добровољци, који су се већ раније у нападу показали као врло храбри, у једном тренутку колебљивости непријатеља појурили су сви скупа према непријатељској позицији с покликом ’доле Аустрија’, подстичући и остале другове. Све моје наредбе да се врате биле су узалудне и већ сам их изгубио из вида, јер су свом жестином јурили низ долину непрестано пуцајући…“

По прекиду ватре Радичевић је послао извидницу да пронађе добровољце, али му је стигла тужна вест: од њих седморице петорицу су нашли мртве. “Били су то: Чезаре Колица, Франческо Конфорти, Марио Корвизјери, Винченцо Бука и Никола Горети са пушкама у руци и задовољним, искреним осмехом на још топлим уснама…“

Како казује преживели Уго Колица, први је њему поред ногу пао његов брат Чезаре, погођен у главу и груди. За њим Конфорти, Горети и Бука. Корвизјерија, већ тешко рањеног, изболи су Аустријанци бајонетима. Уго Колица је, бацивши бомбу, успео да зађе непријатељу за леђа и да се, заједно с Полијем и Артуром Реалијем, уз много проблема, некако спаси.

Будући да су постигли циљ због кога су дошли на српску територију и сазнавши да ће Италија ући у рат против Аустрије, преживели Уго Колица и Артуро Реали су се вратили у своју домовину и тамо наставили борбу, добивши претходно обећање од команданта чете Чеде Поповића да ће њихови другови бити сахрањени на месту борбе заједно са осталим палим ратницима чим српска војска заузме положаје на врху Бабина глава – што је после неког времена и учињено од стране регуларних српских трупа. Да би им се олакшао повратак, добили су званичну потврду на српском и француском језику од Штаба врховне команде с потписом команданта Добровољачког одреда Чеде Поповића и пуковника Драгутина Димитријевића, шефа Обавештајног одсека, у којој се наводе њихова имена и признање за херојство палим и преживелим борцима.

Сва седморица одликована су златном медаљом за заслуге у рату од стране српске владе и краља Петра Првог. Церемонијал је одржан у Риму 1917. године на тргу Сјена (Piazza di Siena – Villa Borghese) у присуству војних и политичких власти. Српска војна мисија предала је медаље преживелим гарибалдинцима и породицама одважно палих јунака.

Адекватно признање своје отаџбине за овај узвишени чин никада нису добили, иако су се многи републиканци, Друштво гарибалдинаца и поједини чланови породица погинулих добровољаца залагали за то. Доктор Ђироламо Горети (Girolamo Goretti), брат погинулог Николе, у писму упућеном италијанској влади 1938. год. моли да се „призна велика жртва петорици скромних јунака чије кости леже заједно с костима храбрих српских војника у костурници на Гучеву…“

Италијанска влада доделила им је само ратни крст, признање које добијају сви учесници рата, исто оно које су добили гарибалдински учесници борећи се у француској покрајини Аргона под командом петорице унука Ђ. Гарибалдија (именом: Бруно, Костанте, Пепино, Меноти, Ричоти II), а чија је првобитна намера, и то многих међу њима, била да дођу у Србију.

Зашто су од ње одустали?

Разлог треба тражити у политичким превирањима тог периода и новонасталим околностима на европској сцени које су Италији отвориле нове перспективе, а нама свакако нису ишле наруку. Заправо, да би увукле Италију у рат као свог савезника силе Антанте су јој обећале територије које су тада биле део Аустро-угарске монархије, између осталог Истру, делове Далмације и острва од Пага до Мљета. Колико су се политичка збивања брзо смењивала види се и из преписке генерала Ричотија Гарибалдија. У писму републиканском публицисти Марију Равасинију осуђује Аустрију сматрајући препотентним чин Анексије Босне и Херцеговине и даје право српском народу да се томе одупре, па чак преговара са српском делегацијом у Риму да се тајно пошаљу добровољци које би он лично предводио; подстиче италијанску младеж да се организује под паролом „сваки народ господар у својој земљи, живео српски народ!“. А само неколико дана доцније, у измењеним војно-политичким околностима, појављује се, 6. августа, његово друго писмо у листу „Месађеро“ где каже да је у договору са представницима српских власти у Италији одлучено да се не шаљу више добровољци „…у ту малу али одважну земљу која зна храбро да брани своју слободу, јер је епицентар борбе померен према другим границама…“ позивајући да се врати и група добровољаца. Они су у то време већ били на путу за Крагујевац, одакле су 9. августа свом пријатељу, такође гарибалдинском добровољцу, по имену Вецио Манчини (Везио Манцини), послали чувену разгледницу која се помиње с посебним пијететом и чији је садржај, сажет у античком поздраву гладијатора (моритури те салутант), наговештавао њихову намеру да ће се борити до смрти.

Свој задатак су часно обавили.

На италијанском гробљу у Београду постоји надгробна плоча са већ полуизбрисаним именима и једва читљивом посветом:

„Приступивши добровољно у српске редове пали су борећи се храбро на Бабиној глави 20. августа 1914 – Њихове посмртне остатке разнео је ратни вихор али нека је вечна успомена на велику жртву“ („Accorsi volontari tra le file serbe caddero combattendo a Babina Glava il 20. agosto MCMXIV – Dispersa la spoglia mortale sia perenne il ricordo del loro sacrificio“).

Уз ову седморицу добровољаца, јер како прикупљена грађа указује више их није било из већ наведених разлога, треба поменути и многобројне италијанске иредентисте из покрајине Венеција Ђулија (Venezia Giulia), Трста и Далмације – територија које су тада сачињавале Аустроугарску монархију, па се стога званично нису могли сматрати Италијанима, али нам је обавеза да се и њих сетимо јер су и они били међу првима у овом револуционарном подухвату.

Ваља одати признање и многим осталим гарибалдинским добровољцима који су се, по традицији, борили на српској страни у другим епохама: у устанку у Босни (1875-76) против турске окупације, у коме је у својој младости учествовао и краљ Петар Први под псеудонимон Петар Мркоњић; у Другом светском рату били су на страни југословенских партизана против нацифашизма, а свој допринос су дали и у недавним сукобима у Босни против НАТО агресије.

Морална вредност тих ентузијаста је управо у томе што, жртвујући свој живот, учествују у ратним окршајима који, заправо, оспоравају сâм ратни чин као инструмент завојевача над народима који бране своју слободу.

Мирјана Јовановић Писани (текст објављен у Печату број 444, 4.11.2016.)

Тему о којој се мало зна обрадио је Никола Лоренцин у дугометражном документарном филму „Седморица са Дрине – I sette morituri“. Лоренцин нас у филму упознаје са седморицом италијанских добровољаца, који су се први прикључили српској војсци у Великом рату. У филму учествује Анита Гарибалди Јалет, праунука славног борца за италијанску државу, Ђузепа Гарибалдија.

– Њих петорица од седморице погинули су на месту Бабина гора, малтене сви један другоме у наручју – каже за „Новости“ аутор филма Никола Лоренцин. – Војни архив у Београду током истраживања био нам је наклоњен. Тамо смо нашли значајна документа у којима се најзад утврђује број „гарибалдинаца“ који су дошли и оних који су погинули. Страдали су 20. августа, последњег дана Церске битке. У својим црвеним кошуљама стали су поред Срба да се „млате“ са Аустријанцима.

Аутор открива и да му је било важно да дође до градова и села у којима су они живели – јер један је дошао чак са Сицилије. Проналазили су књиге рођених и умрлих, а Италијани, који су их заборавили, били су захвални што се на њих подсећа.

– Волео бих да се на Бабиној гори направи обележје њима у част, барем један камен са именима погинулих. Реч је о храбрим момцима, који су, када су се из Крагујевца јавили родитељима, написали „morituri te salutant“, односно „поздрављају те они који ће умрети“. У помами разних садржаја о Првом светском рату они су скрајнути, иако је њихово учешће било врло значајно. Није било лако да тада, када Италија још није била у рату, они крену до Ниша и даље, била је то опасна авантура, што ће се и видети у филму, који је као ТВ монографија о њима – наговештава нам Лоренцин.

Борба код Вишеграда

Редитељ и сценариста Никола Лоренцин ову причу истраживао је десетак година. – На почетку је било речи о погибији петорице Италијана на Церу, што је сасвим погрешно, јер је реч о момцима који су се борили код Вишеграда, преко пута, на десној обали Дрине – каже Лоренцин.

Извор: rasen.rs / pecat.co.rs / novosti.rs