Током претходног века дошло је до удаљивања великог броја људи од Цркве. Разлога за то је много, и нећемо их сада набрајати. Уласком у овај век, чија је одлика индивидуализам, матреијализмаи и брз живот, многи људи су осетили духовну глад. Црква, деценијама маргинализована, није у потпуности одговорила свом задатку у овом веку, па је стога велики број људи који су решење за унутрашњу празнину потражили у другим религијама или филозофијама.
Источне филозофије, будистичка учења и све што из тога произилази представљају широк спектар који празнину модерног човека може само да замаскира. Поред ових, данас доста популарних учења, постоје и многи други филозофски погледи које људи данас прихватају. Ова гледишта могу да имају блискост православном погледу на свет, али се суштински ипак разликују. Често их прихватају људи склонији истраживању, размишљању, они истински боготражитељи који (још) нису стигли до Православља и сагледали Истину у свом пуном светлу. Једно од таквих филозофских гледишта је пантеизам.
Пантеизам је филозофски правац, својеврсни поглед на свет и Бога, и иако је близак већини религија, никад није у потпуности прихваћен ни од једне организоване религије. Пантеизам је вера у то да су Бог и Природа – Једно. Природа је Божије отелотворење. Бога можемо видети у свему, он није само дух, већ и материја. Сви односи и кретања у природи и универзуму, само су кретања унутар Бога, која на њега као Јединство свега тога не утичу.
Гледано из хришћанске перспективе, пантеизам је један заиста леп поглед на свет. Ипак, постоје неколико кључних разлика између пантеизма и Православља. Пре свега, у пантеизму не постоји разлика између Створитеља и Створеног. Овај свет јесте Божија творевина, али он није Бог. Универзум није део Божије суштине. Он је Створитељ, и овај створени материјални свет само је одраз Његове Љубави. Узмимо за пример уметника и дело које је он створио. Слика коју је уметник насликао јесте одраз његовог бића, и кроз ту слику ми долазимо у додир са уметником и упознајемо га, али не упознајемо његову суштину већ начин на који се он испољава. Бог, врховни уметник, створио је материјални свет и уредио односе у њему, и заиста ми кроз устројство материјалног света можемо да сагледамо Божије савршенство. Ипак, то и даље није Он, већ његово дело, кроз које се ми упознајемо са Њим.
Иако представља одраз Божанског у материјалном свету, природа није врхунац Божије Творевине. То је човек. Тако је и најбољи пут до Бога управо кроз Љубав према човеку. Кроз њу ће човек увек бити ближи Богу него кроз дивљење природи или проучавање њених закона. Сама природа и читав материјални свет створени су да служе човеку. Иако је свима јасно да се човек није показао као добар господар, то не значи да је природа изнад човека. Пантеизам, из тих разлога, не може да призна личност Исуса Христа као богочовека. Сам Бог изабрао је људско тело да се насели у њега.
Oвде се ствара једна недоумица. Ако је све тако, зашто онда имамо осећај да смо много ближе Богу док шетамо шумом, одвојеном од града, буке, гужве, него док смо у градском превозу, у банци, на послу, окружени људима? Природа нема слободну вољу. Река не може да одлучи да ли жели да тече, нити ће дрвеће одлучити да не обавља фотосинтезу. Природа је увек у истом оном стању у коме је створена, подвргнута својим законима непрестано прославља свог Творца. Човек има могућност да бира. Свет око нас креирао је човек захваљујући својој слободној вољи. То је онај свет који нам уноси нервозу и стрес, од кога бежимо у природу да би се приближили Богу. Али та цивилизација, која нам изазива стрес и бригу, последица је човекове гордости. Она је настала као творевина палог човека, а не оног човека који је поштовао себе као врхунац Божије Творевине.
Истинска Љубав према другом човеку никада се не може ни поредити са љубављу према природи. Зато је управо оваква Љубав огледало оног Божанског у нама. И зато једино кроз Љубав према човеку исказујемо своју Љубав према Богу.
Извор: smrt-svetu.rs
