Лепо је и добро што су српски и руски пилоти заједно вежбали ових дана на небу Србије. Потврдили су пријатељство, одличне везе два ратна ваздухопловства и две војске, наравно и две државе. Размењена су искуства у употреби ловачке авијације у пресретању, али и у блиској ваздушној борби, те у бомбардовању копнених циљева. На крају вежбе уследиле су изјаве наших и руских официра за медије. Те заједничке фотке делом говоре о нашем кашњењу у дизајну униформе као делу војног имиџа. Наиме, пилотски комбинезони наших официра на тим фоткама нису баш репрезентативни, а капе беретке вероватно још у свету носе само пилоти нашег ратног ваздухопловства.
Избацили смо из употребе ону познату капу „титовку”, а варијације „титовке” имају пилоти скоро свих авијација НАТО држава, па чак је данас носе и руски пилоти. Виђено на Батајници. Чак и генерали америчког ратног ваздухопловства, генерали америчке копнене војске носе, осим шапке, и капе „титовке”. Сличне „титовке” имају и бугарски, хрватски и румунски пилоти, са одређеним преклопом. У време када су и руски генерали модификовали своје шапке, нису више онако огромне као у време Совјетског Савеза, ми смо нашим пилотима наменили класичну беретку.
Објашњење је било да је „титовка” била симбол комунизма, па онда да када се пилот нађе поред авиона који је стартовао мотор „титовка” лако одлети са главе право у усисник млазног мотора… Као да и беретка не може да одлети са главе, онако велике како их носе неки наши официри и војници више су палачинке, или једро, него војничка капа. Када сам пре више година упитао једног нашег генерала када ћемо научити да лепо носимо беретку, одговорио ми је да је проблем што се она производи у само две величине: мала и велика. Зато топло молим произвођача наших беретки да их прави у више величина, пошто није свачија глава за беретку. Као и капа шилтерица, стоји само мршавим официрима и војницима. Ако су дизајнери ишли на неку комбинацију капе шилтерице с амбицијом подсећања на капе официра Краљевине Србије онда се није успело. Официр који има позади мало више косе са таквом капом личи на бејзбол играча. Онај који има јачу главу, односно шире лице, са таквом капом личи на шефа железничке станице у БиХ.
Што се тиче наших пилотских комбинезона они, најблаже речено, делују скромно у односу на НАТО пилотске комбинезоне. Не можемо да имамо авионе пете генерације, али барем можемо да нашим пилотима обезбедимо комбинезоне какве имају НАТО пилоти. Јер, пилотима је и комбинезон питање имиџа. Да барем када је пред камерама буде као „топ ган”…
Дакле, наши и руски пилоти вежбали су на небу Србије и блиску ваздушну борбу. Искуства из последњих ратова показују да је такве борбе све мање, да авион који има радар већег домета и сверакурсне пројектиле ваздух–ваздух већег домета уз добро електронско ометање и нема потребу да уопште и улази у блиску ваздушну борбу. Видим те на 150 км, имам ракету домета 80 км коју не можеш да ометаш, имам бољу електронику, у мрежно-центричном систему сам, лансирам и одвајам у страну…
Дакле, ако модернизација наших „мигова-29” остане само на нивоу уградње међународног система комуникације, ради пресретања у опцији дежурне паре, односно ако се шест донираних руских „мигова-29”, визуелно разликују од наших „мигова-29” по „грби” иза кокпита, а у „грби” је додатни резервоар горива, дакле ако их само доводимо на ниво какав тренутно имају наши „мигови-29”, онда ће хрватски Ф-16 „барак” бити несумњиво бољи апарати. Ми морамо свих десет „мигова-29”, плус четири „мига-29” из Белорусије, за које тек треба да потпишемо уговор, дакле морамо их модернизовати заиста на ниво генерације „четири плус”. Уз такве авионе иду јачи радари и најновије руске ракете ваздух–ваздух средњег и великог домета. Јесте руски пројектил Р-73 и званично најбоља ракета ваздух–ваздух кратког домета, али технички супериорнији противник неће вам ни дати прилику да је лансирате у блиској ваздушној борби. Односно после проласка авиона кроз „траверс” , положај противничког авиона на боку, после приближавања на сусретним курсевима и „брејк”, нагли заокрет уз максимално оптерећење и смањење брзине, то су неки од елемената „дог фајта”, којег је у стварности модерног ваздушног боја све мање. И о томе треба водити рачуна…
Пројекат нашег ПВО система „пасарс-16”, познатог и као „терминатор” се наставља. Реч је топу „бофорс Л-70” калибра 40 мм смештеном на камиону ФАП-2026. Топ је шведске производње, из арсенала је ЈНА у верзији када га је вукао камион, али уз њега је увек ишао радар „жирафа”. Дакле „бофи” је био стационарног типа, није у ЈНА био трупна ПВО на маршу. Сада га стављамо на камион, добија мобилност, али не видим на њему радар „жирафу”. Чак и много старији трупни мобилни ПВО системи имају на себи интегрисани радар, од „роланда” до „тунгуске”. О „панциру” да и не говорим. Да ли то значи да ће наш „пасарс-16” шлепати „жирафу” као камп приколицу? Или је „пасарс-16” само за прангијање по копненим циљевима?
Мирослав Лазански