Ево већ, други дан заредом, запомажу наслови и текстови из београдске штампе. Јауци из новинских текстова чују се до неба. Тешки су небу, још тежи земљи. „Ратни злочинац на челу „Бесмртног пука“ у Нишу“! „Промоција ратног злочинца“! „Хашки осуђеник генерал Лазаревић није само предводио, него се обратио учесницима манифестације „Бесмртни пук“! „Није први пут да се хашки осуђеници и ратни злочинци појављују у јавном животу Србије“! „Совјетски производ „Бесмртни пук“ прелио се на улице Србије“…
Хору се јуче придружио и амерички амбасадор у Србији Кајл Скот са новом поуком Србима. Његове речи увек су со на рану: „Срамота је да осуђени ратни злочинац корача испред оних који желе да одају почаст савезницима који су умирали борећи се за правду и мир у Европи. Дан Европе = европске вредности“ – поручила је екселенција.
А речи које је генерал Лазаревић изрекао у Нишу су страшне, део Београда се најежио, други део ћути. Мудро. Генералове речи нису у духу европских интеграција и вредности па је паметније – прићутати се. Притајити се. Јер, Србија и даље нема алтернативу.
-Порука данашњег марша је – мртве хероје и жртве одбране земље не заборавите, живе поштујте! – рекао је генерал а његова екселенција се страшно узнемирила.
Опомене из америчке амбасаде чују се до неба. Тешке су небу, још теже земљи. Оне су со соли правде и морала, есенција правичности. Кад они опомену и земља се угиба, небеса само што се не отворе.
Српски генерал је ратни злочинац! Он је хашки осуђеник! Он је у Хагу осуђен на 14 година робије! Правоснажно! А Хаг је светиња, „свето тројство“. Хаг је свето писмо, а судија Хашког трибунала су апостоли. Непогрешиви.
То што су ти исти у Хагу ослободили Рамуша Харадинаја и Насера Орића, то нема везе. То се не уклапа у клише. Кад су жртве Срби, Хашки трибунал и не мора баш и до краја да буде тако праведан као кад осуђује Србе. Срби су ионако криви за све што им се дешава. Све су заслужили. И мали Слободан Стојановић заслужио је са својих 11 година да му крај Дрине, кад се кући вратио по свог пса, одсеку руке и уши а стомак распоре у облику крста.
И генерал Лазаревић је крив. Мало му је 14 година затвора што је испунио војничку заклетву, бранио земљу и народ. Требало му је дати доживотну, обесити га у Хагу зато што није побегао са фронта. Да су га обесили не би сад у Ништу позивао Србију да не заборави његове ратне другове, мртве хероје и да поштује живе. Проблем би био решен а амбасадори не би били тако јако узнемирени и најежени. Не би јутрос и јуче вапили до неба на неправду због „промоције ратног злочинца у Нишу“!
Не би из резиденција опомињуће подвикивали – „Срамота!“
И, шта је овде ново?
Ништа!
Шта је ново у чињеници да већ други дан, ево, нико у Србији није званично питао његову екселенцију је ли њега срамота због оног што су његови сународници урадили Србији 1999. године? Због све оне побијене деце, невиног народа? Је ли га срамота због пуних онколошких одељења, патњи, страдања којима нема краја?
Ни ту нема ништа ново!
Србија ћути, амбасадори опомињу. Од јунака праве злочинце, од злочинаца и кукавица хероје.
Круг је затворен. Изалаза ни на видику. Најгори суде најбољима. Кукавице прозивају јунаке.
Све ово до сада написао сам само због ове последње реченице. После опомене његове екселенције, имам потребу да ову реченицу напишем, изговорим јавно:
-Генерал Лазаревић је херој!
Био и остао. И није ме срамота да ово кажем. Напротив.
Нек остане записано. Можда ће ово неко, некад читати. Онда кад нама буду судили.
Нама што сад ћутимо.
Зоран Шапоњић
