Дефинитивна мапа БиХ, нацртана у Дејтону у новембру 1995. године, била је завршни чин преговарачког процеса који је трајао током цијелог ратног периода, иза кулиса састанака и представа за јавност истакнутих политичара тог времена.
Генерал Момир ЗецФото: РТРС
Иако је, према процјенама бројних аналитичара и високопозиционираних особа унутар тадашњих владајућих структура у сва три народа, територијална подјела БиХ већ унапријед била договорена на тајним састанцима у европским метрополама, како то у ратовима обично бива, повећани апетити доводили су и до непланираних битака у којима су живот изгубили многи, а прослављени су они који то, неријетко, нису заслужили.
Сумње у постојање претходних тајних договора о територијама и данас изазивају жустру расправу живих свједока тог времена, посебно када јеријеч о различитим тумачењима кључних војних операција у завршници рата у БиХ.. Једна од њих је свакако она из октобра 1995. године, када је Хрватска војска на челу са генералом Антом Готовином, у садејству са такозваном Армијом БиХ, дошла на 15 километра од Бањалуке, која је до тада сматрана неприкосновеним упориштем Војске Републике Српске, а истовремено је била и једини дом за бројне избјеглице из опустошених и спаљених српских мјеста која су остала ван Републике Српске.
О бици за Бањалуку постоји више верзија и виђења претходних догађаја, о чему мало ко данас може да говори са потпуном сигурношћу, јер низ директних учесника контроверзних преговора више нису живи.
Уводне борбе
Одлука Народне скупштине Републике Српске из средине 1995. године, којом се ратна предсједништва општина не потчињавају команди Војске Републике Српске у зонама извођења операција, него директно предсједнику Републике, усвојена је упркос противљењу генерала Ратка Младића и упозорењима да такво дјеловање може изазвати потпуни слом одбране Републике Српске пред непријатељским налетима. Предвиђања генерала убрзо су се и обистинила.
Након губитка 13 општина тзв. Високе Крајине, иако су оружани сукоби у БиХ у континуитету трајали још од 1992. године, тек средином 1995. године предсједник Радован Караџић напокон проглашава ратно стање у Републици Српској.
Вишенедјељни напади НАТО-авијације, а затим И снажни артиљеријски удари Хрватске војске, омогућили су пјешадијско напредовање ХВ, ХВО-а и Армије БиХ. Био је угрожен опстанак многих крајишких општина, док су Туђман и Изетбеговиц најављивали да ће „ускоро пити кафу у Бањалуци“.
Момир Зец, пензионисани генерал-потпуковник Војске Републике Српске и учесник рата 1992 -1995. Године, у разговору за портал бањалука.нет открио је детаље борбе које су претходиле оној, која се водила на Мањачи и Бочцу, а која је према предвиђању међународних моћника из тог периода, требало да буде одлучујућа и да резултира уласком здружених снага Хрватске војске и Армије БиХ у Бањалуку.
Тајни или резервисани само за узак круг људи, преговори између Милошевића и Туђмана о статус Бањалуке и данас остављају простор за нагађања, те поређења разних свједочења, али и спекулација. Иако многи сматрају да је у тим борбама дипломатија дала завршну ријеч, дио оних који су са пушкама у рукама били на линијама одбране тврди супротно.
– Неки кажу да је дипломатија била кључна, али није тако. Дипломатија је рекла да се то узме, а војска је то одбранила. Документи из Института за националну повијест Хрватске потврђују да је било тако. Они разматрају и истражују гдје је била грешка код операције ‘Врбас’, зашто су изгубили тај дио, то је био кључ. Војска нас је одбранила, одбранила народ. Највише сад причају они који нису били у рату, ја сам био директни учесник и сваки дан сам био са својим борцима – истиче генерал Зец.
– Одбрана Бањалуке и тог дијела Босанске Крајине и западно-крајишког ратишта фактички је почела још од пада Гламоча, 28. јула 1995. То је била офанзива регуларне хрватске војске реализована на основу Вашингтонског споразума између Туђмана и Изетбеговића. Да би се реализовала ‘Олуја’, припремљен је план војне операција да се заузме дио Гламоча и Грахово, што се и догодило. Хрватска војска је прешла Динару, Голију и заузела Шатор и Гламоч, док је наша линија одбране била постављена на Виторог, Млиништа, Штекеровце, Клековачу и према Рорама и Дрвару. То су биле уводне борбе за завршне операције и завршетак рата на простору Хрватске и БиХ – прича генерал Зец.
Након војне операције „Олуја“, коју је Међународни кривични трибунал за бившу Југославију окарактерисао као удружени злочиначки подухват са циљем трајног и присилног протјеривања Срба са простора бивше Републике Српске Крајине у Хрватској, 8. септембра 1995.године хрватски генерали Давор Домазет – Лошо и Анте Готовина у Сплиту прегруписали су снаге и кренули у акцију „Маестрал“.
– Тог јутра они су кренули у општи напад и послије првог удара, након два сата, бригада из Источно-босанског корпуса напушта Млиништа и нигдје се не зауставља до Бијељине. Тиме се оставља велики празан простор, а команда оперативне групе била је управо на Млиништима. Наша војска је већ ту имала шансе да пружи отпор, али она напушта положаје без изједног испаљеног метка – додаје Зец.
На том подручју, прича Зец, на положајима су били дијелови Другог корпуса ВРС са великом зоном одговорности, док се предност непријатеља огледала у томе што су бирали мјесто и вријеме напада и имали далеко бројније људство на том дијелу ратишта.
– Након повлачења првих јединица, убрзо се са Турске косе извлачи и одред полиције, а слиједи их и Прва бањалучка бригада са Виторога и Пета гламочка, која се повлачи према Врбљанима и Рибнику и остаје само један батаљон негдје код Бараћа. Остаје простор од 70 километара, гдје нема никога и нормално да Хрвати иду без пруженог отпора. Ипак, појединачних борби је било. Упркос, доласку 30. дивизије и затварању правца Купрешка висораван – Стројице, српска војска има много рањених, јер је напад ишао артиљеријом. Због недостатка међусобне комуникације, јединице настављају са повлачењем да би Хрвати искористили потпуно отворен простор и 10. септембра ушли у Шипово, попалили српска села и већ 13. 9. ушли и у Јајце – додаје генерал.
Већ тада су, на основу слободног простора створени сви предуслови за пад Бањалуке, што Хрватска војска ипак не чини.
– Доноси се одлука да се јединице извлаче са линијом одбране са Купреса, Велике Плазенице, Чуковине, Декала и Комара и да излазе сви на Витовље да би се могли затворити правци који воде према Бањалуци. Јединице 30. дивизије су ишле 30 сати пјешке и, како су излазиле на Витовље, ја сам их сачекивао и давао задатак, нову зону одговорности, нову линију да се брани простор према Кнежеву, Бањалуци. На самом Влашићком платоу, од Горњих Корићана и том дијелу остаје 22. пјешадијска бригада, једна специјална бригада и которварошка бригада која затвара правац који иде од Јасена према Крушевом брду и силази у Шипраге. На кањон Угра је постављена Јајачко-шиповачка бригада и 19. доњовакуфска бригада. Ја сам командовао 30. дивизијом и 31. бригаду сам поставио на Чемерницу, команда је била у Шолајама. Затворили смо све до ушћа Угра у Врбас, код Црне Ријеке, ту смо затворили. Остало нам је да бранимо Мркоњић, јер смо знали да, ако уђу у Мркоњић, ући ће и на Мањачу. Ми 15. септембра постављамо линију и бранимо Мркоњић – прича Зец.
Иако се на тај начин упјева спријечити продор 7. корпуса Армије БиХ и Хрватске војске, простор од Подрашнице код Мркоњића према Сани остаје са развученим снагама, због чега нико не гарантује да ће оне успјети зауставити Хрватску војску и три гардијске бригаде на челу са Готовином.
– Главни штаб доноси одлуку да се доведу бригаде из Источно-босанског корпуса и да се поставе на превој Штрбине, између Лисине и Димитора, чиме се организује одбрана и на том дијелу. Поново се формира Оперативна група 2 са командом у Подрашници са којом директно командује Главни штаб. Хрвати су завршили први дио операције ‘Маестрал’, али другу фазу, која је представљала долазак пред Бањалуку ипак нису, иако је то био договор Туђмана и Холбрука – додаје генерал Зец.
Операција „Уна“
Увидјевши намјере Хрватске војске да након „Олује“ тежиште ратних операција пребаци на западно-крајишко ратиште, уз одобрење Главног штава ВРС формира се оперативна група на челу са генералом Зецом.
– Војна операција је кренула 18. септембра, када је одобрио Туђман, а руководио Главни стожер ХВ, на челу са министром одбране Шушком и њиховим начелником Генералштаба генералом Червенком. Имали су четири гардијске бригаде и три зборна подручја, Бјеловар, Загреб-Сисак и зборно подручје Карловац. Планирали су да заузму Нови, Костајницу, Дубицу, Градишку, Приједор и на тај начин блокирају Бањалуку. То је била прва фаза која се звала ‘Уна’, а друга фаза се звала ‘Врбас’, да изађу на ријеку Врбас. Трећа фаза је била ријека Босна и са тим освојеним подручјем да дочекају мирну реинтеграцију, чиме је ријешен рат – истиче генерал Зец.
Српска војска организује одбрану од Блатине код Новог све до Трстенаца, села код Дервенте. Са преко 1.000 мртвих, великим губицима и поразом у овој акцији, ХВ је дожиивјела потпуни слом, о чему свједоче и бројне анализе и свједочења у хрватским архивама.
Поражена, али са јасним циљем доласка пред Бањалуку, ХВ одлучује да напад организује са запада, због чега Армија БиХ, искористивши расуло српске војске на том дијелу, убрзо улази у Сански Мост.
– Иако то није била његова зона одговорности, генерал Талић, да би то заштитио тај западни фронт, преузима улогу да ту командује. Он са Мањаче узима центар за обуку са пуковником Кесићем, узима Козицу, како би спријечио Армију БиХ да дође у Стричиће. Ту су још и Друга крајишка бригада на челу са пуковником Савићем, те козарска и санска бригада.Тада се ВРС сусреће са два проблема – затварање правца од Санског Моста преко Стратинске до Бронзаног Мајдана и затварање правца који иде од Санског Моста према Оштрој Луци и Приједору. Након што полиција и бригада из Дринског корпуса у ноћи између 9. И 10. октобра напустају Чађавицу, снаге Петог муслиманског корпуса заузимају Ситницу. У договору са генералом Талићем узимам јужни дио фронта, дио од Локвара на Мањачи и Велику и Малу Мањачу – прича он.
Таквом организацијом, пут Авноја остао је слободан, те тенкови Хрватске војске улазе у Подрувничко поље, што оставља могућност уласка на Мањачу, чиме би им Седма и мркоњићка бригаде остале иза леђа, на планини Лисини.
– Одлучујем да се они извуку и организују обрану Дабрац до Црне Ријеке, да ту ставим један батаљон артиљеријске бригаде, прве бањалучке и да ове двије бригаде повучем да узму велику и малу Мањачу и Сурјане. Они се извлаче под борбом и велики дио њих страда, јер су касно кренули. На дијелу према мркоњићкој бригади остао је празан један простор, око један километар, гдје постављам један батаљон из Ратног ваздухопловаства, али се они већ након првог контакта са специјалним хрватским снагама повлаче и напуштају положај. Остаје празан пристор, што искориштавају њихове специјалне снаге и улазе у Бочац. Иза леђа су овим јединицима на Дабрацу, а могу бити и овим другим, и одатле када уђу у Бочац могу да уђу у Агино село, Крмине и да иду куда хоће. Узмем са Влашића јединице и затварам правац испод Чемернице. Ипак, ја схватам да ће они прегруписати снаге и ја морам затворити правац према Крупи да они не могу ићи кањоном Врбаса, што и чиним. Убрзо ми стиже и један раднички батаљон, али то су све били људи са преко 55 година. Ја тада одлучујем да их ставим на врх Чемернице, јер онај кад види са беспилотном летјелицом он мисли да сам ја ту ставио резерву, ако прођу, да ће их пресјећи и окружити. Трећи дан долази батаљон из 16. бањалучке бригаде, на челу са мајором Петровићем и ја затварам простор Чемерница – Агино село – Крмине, чиме је постављена линија одбране – прича генерал.
Са тако утврђеном линијом одбране, вјеровало се да непријатељске снаге неће успјети да прођу, што се испоставило тачним. Иако је огроман притисак био да се ‘пробије’ одбрана и да се сиђе према Челинцу, одакле би пут према Бањалуци био слободан, уз спорадичне борбе и са 14 мртвих, спрска војска је ту дочекала Дејтон.
– Оно што је битно ми нисмо поражени, сачували смо овај дио западно-крајишког ратишта, када је дошао Дејтон и донио мир. Послије је било неких размјена територија, то је одлучила политика, са политиком је кренуло и са политиком се завршило – закључује генерал Момир Зец.