Битка за Кошаре била је страшна. Уз велике жртве, од 9. априла до 14. јуна зуставили смо пробој терориста ка Дреници. Али, битка на Паштрику, која је трајала од 26. маја до 14. јуна, у нашим борбеним документима забележена је као најтежа. Поред припадника терористичке ОВК и регуларне војске Албаније, тукли смо се и против Стратешке авијације САД која је само 26, 27. и 31. маја на наше положаје изручила око 200 најразорнијих бомби које су планину претвориле у “месечево тло”
Говори овако за “Новости из затвора у Финској, бивши начелник ГШ Војске Србије и Црне Горе, данас хашки осуђеник – генерал Небојша Павковић.
Како нам открива тадашњи командант Треће армије која је бранила Космет, у овој операцији војска је изгубила 25 војника Призренске бригаде, а 126 их је рањено, док су непријатељске снаге имале од 800 до 1.000 мртвих.
Делић никад није паничио
Одбраном Паштрика командовао је Божидар Делић. Све време био је стабилан, концентрисан, ни у једном тренутку успаничен, сећа се генерал Павковић.
– Само сам га два пута чуо утученог. Када му је под тепихом бомби, у Шех Махали погинуо командант ПВО, потпуковик Лемић са седам војника и други пут, 4. јуна, када му је погинула Слађана Станковић, болничарка, добровољка којој је током рата кумовао на свадби са руским официром а српским добровољцем Јуријом Осиповским.
Јунаци се не смеју заборавити
Павковић не крије задовољство што се, како каже, после 18 година “најзад како треба пише о јунацима са Кошара и њиховој борби за Србију”, али и апелује “да се битка за Паштрик не заборави”.
– Непријатељ је покушај пробоја преко Паштрика ка Призрену, Ораховцу и Сувој Реци назвао операција “Стрела 2” – открива нам генерал Павковић. – Идеја генерала Веслија Кларка, тадашњег команданта НАТО снага је била да око 20.000 војника регуларне армије Албаније, НАТО и ОВК из правца Кукса и Крума у Албанији преко Паштрика убаци у Метохију и тако сломи одбрану Приштинског корпуса. Мимо устаљене линије НАТО командовања, Кларк је ангажовао и Америчку стратешку авијацију, бомбардере Б-52 и Б-1 који су тукли наше јединице из стратосфере. Међутим, само једном, 27. маја, успели су да пробију фронт наше одбране на горожупском правцу и направе продор од 200 до 400 метара на територију Србије. Јунаци 549. бригаде већ следећег дана су вратили положаје. После 15 дана битке на висинама од 1.200 до 2.000 метара, остало је да лежи близу 1.000 непријатељских војника.
Павковић, говорећи о херојима, посебно издваја Божидара Делића, тадашњег команданта Призренске бригаде. Уз бок су му, вели, били и Стојан Коњиковац, тада начелник штаба, човек који је командовао на паштричким врлетима. Ту су и потпуковник Јакшић, потпуковник Лемић, мајор Ђокић…
– На Горожупским бачилима водник Бошковски је са 50 војника одолео невиђеној сили и НАТО авионима. Он и његови су спречили шири упад непријатеља – наводи даље генерал Павковић.
– Капетан Мишић 28. маја са 50 војника под пакленом ватром повратио је изгубљену караулу Горожуп. Тамо је нашао групу наших војника која је остала одсечена од света. Коту Врапче одбранило је десет војника. Иначе, у мом ратном дневнику је много имена јунака: водници Петровић и Шаврња, поручник Вучић, десетар Савић, водници Козина, Јовановић, Мишић, Димитријевић, добровољке Марина Јелић и Слађана Станковић....
Кларк нам одао признање
Према речима генерала Павковића, око 50 војника, под командом Божидара Делића је од 28. маја на врху Паштрика држало у шаци хиљаде шиптарских пешадинаца. Наоружани са 50 снајпера дугог домета “црна стрела”, уз минобацаче и противоклопна средства, били су, како каже, нерешив проблем за непријатеља, па се догађало да “наши минобацачи поклопе по 12 аутобуса смене шиптарске пешадије на албанској територији, те ови, уместо у јуриш – моле за евакуацију”.
– Све ово се данима одвијало под ударима Б-52 и Б-1, који су сејали тепихе бомби – наставља генерал Павковић.
Пакао “пирамиде”
Паштрик, изнад Призрена је у облику пирамиде и већим делом се налази на територији КиМ. Гранична линија иде преко највишег врха (1.986 метара), а од превоја Ликен, где је била наша караула, уздиже се низ вертикалних стена до 1.874 метра.
Главни гребен планине дуг је пет киолометара, а битке су вођене у јаругама, вртачама, на пошумљеним ободима планине.
Према информацијама које је наша војска добијала по повлачењу, извлачење мртвих непријатељских војника са овог простора трајало је до почетка зиме 1999.
– Дана 31. маја добио сам у обавештајном рапорту и наређење Веслија Кларка да се удари стратешких бомбардера појачају и да се укључе касетне бомбе јер су заустављени на планини. Сећам се да сам се најежио, будући да сам се два дана раније у рејону села Планеја нашао у близини где је пало 12 тешких пројектила из Б-52. Тај осећај не може речима да се опише.
Генерал Павковић сећа се да је последњи рапорт из Кларковог штаба, (преко наших обавештајаца), примио 4. јуна 1999. Амерички командант је констатовао “да није задовољан постигнутим резултатима ОВК на Паштрику и да су српске снаге успеле да се одбране и преокрену ситуацију у своју корист”.
У том рапорту, како нам је открио, дословце је оценио: “НАТО води борбу против способног противника чије јединице вешто мењају положаје и избегавају авијацију НАТО. Противник је успео да разбије све веће базе ОВК”.
