„ОВИМ путем неће проћи“, говорио је водник Дејан Агочевић, командир карауле Кошаре, пре тачно 20 година, репортерима „Новости“, који су са капетанима Драгутином Димчевским и Душком Шљиванчанином обилазили положаје граничара на овом делу Јуничких планина, док су се у марту 1999. очекивали први авио-удари НАТО. Тог дана авиони Алијансе нису се појавили, али је остало сведочанство о херојима који су били спремни да положе живот за Србију.
Ретка привилегија је да новинар сретне јунаке своје приче две деценије касније, па је поновни сусрет са Агочевићем и Иваном Дражићем, тада војником, а сада ветераном, више од новинарског задатка.
– Агресори су ударили око 4.30, 9. априла, из стотине цеви. Само из минобацача и бестрзајних топова испаљено је на хиљаде пројектила, а ми смо одговарали оним што смо имали. Пре свега, са осам минобацача, „бровинзима“ и пешадијским наоружањем. Већ око поднева, почели смо снегом да хладимо цеви бацача, а ја сам погођен истог дана у рано поподне, када је граната пала тик до мене. Потпоручник Мишић је остао без ноге – прича Агочевић.
Дражић, који је на Кошарама провео више од годину дана, каже да је његово заседно место, „Ц3 кроз 6“, било прво на које су јуришали терористи. Не зна колико их је „пало“ тог дана, али српски граничари нису имали жртава. Први им је у помоћ стигао поручник Ђурица Илинчић, из београдског Петог батаљона Војне полиције, са својих 15 људи.
– Два дана пред копнени напад, са потпуковником Гораном Јефтовићем, обавештајцем, ишао сам у извиђање терена, све до села Јуник на нашој страни, и нисмо уочили трагове и наговештаје да се спрема офанзива – објашњава Агочевић. – Практично су за само два дана довукли озбиљне снаге, око 2.000 људи у том првом таласу, и ударили изненада. Срећом, наша деца, наши млади војници, нису изгубили присебност.
Бивши војник Божић, у даљој исповести, сећа се да је све било лакше када су стигли падобранци и 72. специјална бригада, а чак су се и наша два тенка попела на Проклетије.
– Било је застрашујућих момената. Првих ноћи, били су толико сигурни да ће нас поразити да су палили ватре и певали. Чуле су се усташке и далматинске песме, арапске и шиптарске.
Заставник на овом месту прекида свог војника:
– Био сам већ на ВМА када су наши добили задатак да „врате караулу“ и изађу на саму државну границу. Милошевић је издао такво наређење, а вероватно није знао да смо ушли у дубину своје територије само неколико стотина метара, јер нам је караула, практично, била њима на длану. Тада сам се забринуо да ћемо имати велике губитке.
Дражић наставља:
– Ми смо се утврдили на положајима око саме границе и оданде почели да тучемо њихове фаланге свим оружјем. После 30 дана, терористи су схватили да немају шансе, али напади су трајали све до 10. јуна и престанка бомбардовања.
Иван Дражић
ПОМАГАЛИ И КОЛЕГАМА АЛБАНЦИМА
АГОЧЕВИЋ је на Проклетије стигао 1995. и био је сведок народне побуне у Албанији 1997, када је из касарни опљачкано на хиљаде комада оружја. Све је то касније било употребљено на КиМ, у терористичким акцијама.
– Нашу, од албанске карауле, делило је неколико стотина метара и гледао сам како стотине људи „спонтано“ крећу да разоружавају тај њихов војни објекат. У том тренутку њихов командир долази код нас и моли да му покажамо како се пуца из бестрзајног топа. Заставник Петровић му је дао обуку од неколико минута, а он се онда вратио и пуцао топом својим војницима изнад глава како би их растерао.
