Што се нас самих тиче, и покрај неумрле славе и непобитне и скоро једине вредности г. Шафарика у оној ствари, скромно наводимо: да нам се чини да су његови разлози доста једнострани, да као такви и не потпуни и ако су му сва тумачења основана на истини и правој и темељњој науци, — ипак нису подпуна потпуно исцрпљена и свестрано објашњена. Ово нарочито излази у речи Срб, Серб, без да је се имало погледа и на друге произношаје код садањих славен. разних, а некада бивших чистих и само србских племена и Срба, као укупног и једног братског срп: народа. Тако ни су узалудни изговори једног и истог имена народњег: Срб, Србин, Серб Сербин, Србљин, Сербљин, Сарб, Сарбин, Сирб, Сирбин, Серс, Серсин, Сораб, Сорб, Сјабр, Сјабрин, Сибр, Сибрин, Себр, Себрин, Сурб, Сурбин и т.д.
Свако то име једног и истог некада само србског, а сада свију славен. племена, народа, има и своје узроке зашто се тако произноси и изговара. Ниједна једина речица, ни један једини звук и глас у сваког народа, није постао без узрока, који је само њему својствен, а не ком другом и којој другој речици. Што је који народ у језику богатији, то он и има више, чинећих, се једнаких речи, које се чине да једно и исто означавају, а кад се добро проучи, онда излази сасвим другчије. Тако греше они који држе: да је онај језик богатији, који једном речју означава више предмета. Тиме се показује само слабост и неподпуност тог језика, као и слаба и нејачка, управо недоносна, створна сила тога народа, из ког су такове речи. У нас се н. пр. држи да су такви језици богатији и т.д. Наш је језик и у оном првом погледу, т.ј. да по мишљењу неких, млого речи, које су у самој ствари и по склопу и значају различне, готово једно и исто означавају, најбогатији од свију дан. језика.
Осим овог, богатство се србског језика показује и у писменима његовим и у изражајима свију чистих звукова или гласова не полуживотних, носових, шуштећих и пиштећих, као у осталих неких народа. Он надмаша и све славенске дан: језике имајући више звукова, који се оличавају у писменима ћ, ђ и џ која налазимо још у 10. и 11. веку да суштаствују, а не као што неки наши наводе: да су пре неколико десетина година створена, и да су по нека од њих, као џ, туђа и да само служе за изражај туђих звукова и у туђим речима. На основу тога избацују га и у страним кореним речима, у коима одиста постои, као што чине писајући реч Мађар у место Маџар, које је и правилније и право име дан: наших Маџара, — или Манџур , — а не Мађар која је реч постала од шкипске речи Мађар, којом се означава име животиње тако зване магарац, или галокелтски роб.
Богатством нашег језика, којим превазилази све језике дан: европске и сва слав: наречија, неидемо да се похвалимо, чему би имало и места, да је наш народ тај прекрасан дар, којим је од вишње силе обдарен, употребљавао и употребљава на добро — напротив, баш овом богатству свију звукова, речи, лепоти и т.д. нашег језика, имамо да благодаримо: што изучавамо остале језике најлакше од свију народа на свету; што овим лаким изучавањем шкодимо сами себи и вечно се преливамо у све друге народности.
Ово је зло тим веће, у колико смо у додиру били са таквим народима, као што су: Kитајци, Немци, разна турко-финска племена, Елини, Римљани, Гали и т.д. који решително немогаху да изуче и изговарају туђе, а нарочито слав: језике; те се у њих и преливасмо. Тако дакле свима оним, готово једним и истим именима Срба, узрок је само богатство нашег собственог језика, и значај разних ступња друшствених, просветних, државних и т.д. једног и истог братског народа, а не крива и хрђава изговарања једног и истог корена у језику једног и истог народа. Сваки онај произношај, иако се чини да означава једно и исто, од једног и истог народа, ипак у истом значају једног и истог показује и неку различицу.
Kоме није познато: да се Срби Сережани — која е реч постала од Серс, Серси, Серби— зову зато:
1. што су вечни војници,
2. што су особите храбрости и
3. што су граничари или Kрајинари, Kраишници.
Тако налазимо негда ове Серсе или Сербе, у дан: Ђерманији, од којих најмањи мањак показује се у дав: Дољнолужничким Србима. Налазимо их у дан: Маћедонији, око дан. Сереса, који је и био њихова и од њих основана паланка и град, као гранични и међарски. Налазимо их и дан данашњи у Аустрији где као војници под именом од једних Kраишници а од других Сережани, — Сережанин — и т.д. и дан данашњи чувају аустроугарске међе и покраине.
Даље коме није позната реч Серб, а односно наречија или изговарања у једних Срба је као а н. пр. Сарб а у некадашњих опет Срба а дан: Бјело Руса је, као ја, дакле Сјабр да означава: силу, мложину, масу, народа од једног и истог рода и колена? Ово је свакоме познато, ко и јоле мало познаје, не само слав: језике, него дан. србски и старо-српски, или сада такозвани црк:славенски.
Но било је, и има људи, који занешени раз: политич. назорима, а немајући правог погледа на ствари, ово име у свим његовим изговорима, производе од санскр.речи савара, која значи: низки, подли, хрђави, неваљали, грешни, црни и т.д. човек, као што то доказује г.Гиљфердинг у својој књизи: “О срод. слав. јез. са сан. Сп, 1853 год. стр. 243.“ Разуме се по себи: да људи без строге критике и дубоког и правог знања, о ономе на чему раде и пишу, изводе и хрђаве и погрешне закључке.
Тако код чистих и јасних корених речи у санскр. језику, које означавају име Срб, они овом имену натоваравају име Аварина или сан. савара, којом су речју старе санскрите означавале црне људе дошавше са острова Негре – Етиопе, а не своје сопствене Србе и себе саме. Тако узима г. Гиљфердинг, као и још неке Славенофилисте: да Серб значи проста, груба, управо смрдљива човека, па још и нешто ниже од овога. Овоме се нетреба никад чудити и дивити, кад се узме у обзир цел и намера писања. Свака наука, која се меша са политичним назорима, није наука но је изопачавање ове. Зар, ако мислимо да слијемо у се какав народ, треба да га изопачавамо? Не, с науком неваља и нетреба мешати, силу и политику. Сила власт, моћ , политика и т.д. може, што но реч, и од блата правити питу, и ако захте и начиниће је; но зато, да се постигну себичне и политичне намере неваља питу правити блатом, па тек као по милости божијој из овог подигнути је на степен пите …. Серб, Сарб, Сјабр, Сирб, Серс, Сораб, Сурб и т.д. осим родства и братства једног и истог народа означава још и: мложину, силу, и укупност од једног и истог целог, а не црне људе, подле и т.д.
Иако се под том речју Себр — односно Серб — разуме само народ, а не властела, господа, опет се он неназива црном гадошћу; него србски народ , који врши друге послове, а не државне, које опет врше чиновници, властела , и т.д. Дакле је Серб сила, маса, мложина српског народа, а не неколико десетина властеле, — спахија — господе, која је владала и т.д. на некодико десетина. милијуна Себра или народа. Од господе и спахија нигде и нема народа, но она од народа постају, па би, као најлепшији цвет и савршенство овога, по тумачењу г. Гилфердинга и других, морала срп. властела, спахије, господа и т.д. бити и најцрња и најгаднија и т.д.
Да никада Серби нису означавали црне и гадне, подле и најгадније људе, сведочи и чл. 20. Душановог Законика у коме се вели:
“Ашче кои властелин обезчастит и осрамит властелина, да платит 100 перпера
и властеличић, ако обезчастит властелина, да платит 100 перпера, и да се бијет,
и ако властелин, или властеличић, опсујет Себра да платит 100 перпера, и ако ли
Себар обезчестит властелина, или властеличића, да плати 100 перпера и да се
осмудит.“
Дакле шта је овде? Овде излази то: да је и Себар човек и то од белих и чистих људи, који скоро више стои и од самог властеличића, или од ситне господе и спахија, кад он плаћа само 100 перпера и да му се брада осмуди за увреду и властелину и властеличићу. Напротив властеличић, или ситна спахија и господа, кад увреди већу и плаћа толико и још се бије. Ово је знатан правни појав у нашем прошлом слободном и тако рећи краљевском и царском животу. Тако исто, ако они њега опсују, плаћају 100 перпера, док у њих и међусобна увреда и псовка плаћа се опет толико.
Да Серб, Серби, Сарб, Сарби, Сјабр и т.д. означава мложину, или укупан збор једнородне браће, сведочи нам и наша реч Семберија или Серберија, која такође и у санскритском, као што ћемо ниже навести, то исто значи. Осим овог у свима руским старим правдама под именом Сјабра, Сјабриче т.ј. Срба означава се задруга у покретном и непокретном имању рођака, браће и т.д. којима се недопушта да сви излазе на судске двобоје, него по један и т.д. А то се исто види и из руске речи: „Себро“, која се говори око Волге, а значи: породицу, род, и т.д.
Примера ради наводимо само из лекција, професора Рус. Прав. 1864 год. на Мос. универ г. Бјељајева о Сјабрима, из Псковске или Пљесковске судске грамоте која је 1337 год. састављена из осталих ранијих законика разних бив: великих кнежева псковских и т.д. којој се у главноме каже: Сјабрска су имања покретна и непокретна. Покретним имањима у скупу су могли владати и по даскама — записима — и без ових није им на судовима признавано. Сјабр, за доказ свог права по даскама, могао је се или клети, или заклетву допуштати противној страни, или изаћи са овим на двобој. — Тада је се двобојем право доказивало, у ком су се често били и сведоци за своје парничаре, а нередко и судије упуштале су се у бој да батином и мачем докажу и у делу правду праве стране ?!! У непокретним имањама Сјабри су сви морали имати тапије, које су — сваки за се — на суду, морали показивати и т.д.“
Даље реч: Срб, Србин, Сирб, Сирбин, Сарб и Сурб и т.д. није ништа друго осим брат, род, народ од једног и истог рода и племена: слободан, независан човек, господин, или човек занимајући се у собственом свом рођеном народу Серба, Сјабра, Семберија, Сербадија, Сарба, Серса и т.д. државним пословима.
Осим доказа из санскритског језика, које ћемо ниже навести, имамо их и у нашем народу. Тако реч Србин, у Мало Руса, Сирбин а у Гор: Луж: Сораб, Сорб значи: паметног, најпаметнијег, најразборитијег, најодабранијег, најузвишенијег, најслободнијег, најлепшег, најунаучнијег, највишег и т.д. човека, или једном речју човека: који је у свом народу Серба, Сјабра и т.д. са свима најбољим човечијим својствама обдарен. Овај значај још и дан данашњи траје у нашем народу. Он се редко коме за живота даје, и ако се да коме, тај је од највеће важности и поште и готово и најсретнији човек. Бива обично после смрти кога, кад му све добре и хрђаве стране хладнокрвно оцене, да му кажу :
“Е брате, тај и тај пок. био је прави Србин и србски се понашао и живео.“
Осим овога имамо и песму из Мало Руског народа, у коме реч Србин или Сирбин, Сирбовати и т.д: значи господовати, или радити државне, обштинске, или обштенародне, послове, а не своје приватне засебне и домаће као:
Ој Сирбине Сирбињенку,
Покин Сирбу Сирбовати
Ми друг дорогењки!
Визми Сирп пиди в стип,
Пшениченку жати и т.д.
Дакле остави се тог твог посла; но узми срп па хајд у степ да жањеш пшеницу, а зато ће прекрасна нева Серба, да пође за њега као Срба, иначе неће.
Тако имамо тисућама примера при изборима људи из народа који ради земљу за опште државне послове као и у прва времена по ослобођењу за чиновнике и т.д. где се сваки измиче, неће да га изберу изговарајући се: да је, или љут, или претерано благ, или да није умешан, да је мали човек, да има бољијих и паметнијих, разборитијих, старијих и умешнијих људи и т.д. и напослетку: да за тај посао треба човек да је обдарен са свима најодабранијим врлинама људским, једном речју: да је прави Србин, а он је, или премрсио и огрешио се, или има друге које недостатке и т.д.
Једном речју Србин, као што смо рекли, означава човека: најслободнијег, паметнијег, одабранијег, храбријег, праведнијег и т.д. Тако свим тим именима Срб, Србин, са разним произношењама, означавало је се, не само народ од једног и истог корена, рода и порода; него и народ који је био на високом ступњу изображења и који је живио, и живи, државним животом, у ком су обухваћени сви појави народног, државног живота.
Ето какав значај садржа у себи име Србин и т.д. којим се зваху некада сви народи славенски, а сада раздељени на имена: Чеха, Руса, Словака, Пољака, Мораваца, Бугара, Лужичана и т.д.
Ова имена добили су онда кад су их туђини прегазили и покорили, кад су им утаманили њихов слободан народни — државни — живот, па их направили робљем; јер и дан данашњи србски народ покорене Србе незове Србима с тога, што Србин, као што смо рекли: значи слободног човека, слободан независан народ и т.д. Одтуда, су постала разна имена, којима зовемо нашу браћу под Турцима и Немцима, а не што их презиремо и што хоћемо да их зовемо: Бугарима Гогама, Рекалиама, Швабама, и т.д.
Прве личности, које ослобођаху и ослободише поједине делове покореног народа србског, натурише им и имена своја као: Лех, или Љах, Пољацима или Љацима, Чех, Чесима, Хрват, Хрватима, Рурик Русима, насилници Бугари-Татари данашњим Бугарима, а бившим Србима и т.д. а најмањији део оставших вечно непокорених Срба, задржа своје име Срб и до данашњега дана, као од Kосова Црногорци, од ослобођења кнежевине Србије, у овој и т.д. Док владаше Авари, Хуни и други, увек бејаше србског народа слободног, који носаше свое име, и који уступајући у борби своје земље јачој сили, тражаше нове згодније, ма и хрђавије, из које би се могао боље и згодније борити са туђинима.
Тако постаде Србија Сибирска, тако у Хитају, тако у Ђерманији, тако у Данији, тако на Kарпатима, тако данашња, тако у Црној Гори. С тога се пресели у Аустрији већији део властеле српске, а не маса народа, под патриархом Арсенијем ИИИ. па кад их и овде хтедоше направити робљем, а са овим и не Србима но Рацима и другим, одоше у Русију, тамо пропадоше и прелише се у своју браћу Русе; али као Срби, а не Раци и т.д.
Да Срб означава, и слободу и да се овим именом само онај зове из србског народа. који је слободан, то сваки Србин зна. Тако Црногорац Србина из дан: Србије кад није разположен зове: „Шумадинац“ зато што даје данак Турчину, а остале Србе још под туђином за жива бога неће назвати Србином. Они су или Лацмани, или Швабе, или раја и т.д. а Србин римокатоличке вере, као слободан у својој римо-католичкој држави аустријској, није ништа друго, до ђаурин, а не Србин с тога, што и ако је једне вере са царем своим, опет му овај није из његова народа и т.д.
Тако исто у дав: Срба из кнежевине Срби из Аустрије нису Срби него Швабе т.ј. робље швабско, из Турске опет Бошњаци, Шопови и т.д. што значи: робље турско и т.д. Пошто смо наведено казали имамо још да кажемо да реч Србин у Бјело Руса, под именом Сјабрин, означава братучеда, рођака, род, задругара, брата, из једног дома и т.д. у Вел: Руса Серби, здрави и јуначни силни људи; у рјазан: губ, шереб сусјед, комшија, добар пријатељ, рођак и т.д. у тверској разумног, хитрог, окретног човека, а и подсебренит смаћи; шабарша у волог: јуначан, страшан, хрђав, човек; псков. шабаршит безпослицу, или господски, говорити; рјазан: шабољ, човек, који нерадо ради и т.д. вјат. губ. шебаља, љубезничити, ласкати; влг, хабалка, љубазни, драги; черниг: шибаљ, страшни, хитри, окретни, јуначни, а и варалица; у орловској и тулској Серб јунак слободан, храбар, човек и т.д., а у Мало Руса сирбити, седити, нерадити, но само војевати и господовати. Нека се никоме не учини чудноватим производна имена од корена Срб или Серб, Сарб што у неких значи и хрђаво.
Тако су наше некадашње најсветлије и најлепше и божанственије ствари преобрнуте другим временима и правцима, — који су противни првим—у најгоре и најгадније ствари. Тако вештице некада су означавале најсветије и најбоље ствари, а сада најгоре и црне. Тако се често и господин узме у двојаком значају добром и неваљаном и т.д.
Сад нам ваља навести шта та реч Србин значи у осталих народа. У Турака реч Серф, Сирф, Сирфиче, Сирб значи народ од једног и истог рода и колена, и то народ: слободан, храбар, убоит, непокоран, ратоборан, дин душмански, или “асиј“ одкуда је и Сефер или Сербер рат, војна и т. д. Одтуда је Видински пашалук од Турака прозвâн “Сирфиче, или Сарб хази“ т.ј. права земља србска, а односно народа, народ србски. Ово је остало још од оног доба, кад су Тур: под Сулејманом великим своим султаном 200.000 душа Срба изселили и населили нешто око дан. Цариграда, где се налазе два Београда од дан: Београда у Србији и Белградчика у Ст. Србији, а нешто опет населили у Мал. Азији и т.д. Сербез реч зчачи слободан, рахат и т.д. напротив Срб значи дин душманин или човек ког ваља и треба убити, као душманина турског, и вере мухамедове, који се бије, бори и непокоран је власти султановој.
С тога се у Турској још и дан данашњи нико несме звати Србином, и коме, од раје турске, рекне какав Турчин “Србин“, значи: да xоће да га убије, и за то дело не само да неодговара никоме, него се још и награђује са 30 дук. ц. за сваку главу, док је за рајетина, или Бугарина колико толико одговоран.
Осим овог сами фанариоти грчки — и бугарски, — прождревши српску патриаршију, као и народ им, из мржње према Србима, што су им били отели земље пре Турака, свуда су гонили и уништавали име Срба, а подизали Бугара, као слабих, и то све по својој прастарој “византиској политици“. Да та реч “Бугарин“ незначи Бугарина као засебна човека и народ, сведочи нам још и то: што Грци све славенско зову “волгарика“ па чак и књиге црквене па и све народе славенске и чак и Србе у кнежевини, Русе и остале све Славене зову: “Бугари, или Болгари“. Ово је узрок што се толики србски народ тамо данас незове Србином.
Осим овога било је и налога царских: да се Србином нико несме звати, но сви се морају звати Бугарином, ако хоће да избегну реч раја, и бугарски језик мора се по школама предавати, што се још и данас чини; и све што је српско, а нарочито књига и школа гони се и утамањује.
У семитечиских народа, као: Араба, Халдеја и Евреја реч Србин значи слободна човека, цара, господара, јунака, дива а у неких и разбојника. Тако у арапском Сарб или Срб значи јуначину, силу, разбојника, непокорна човека, који друге покорава под своју власт, одрастла, џина или дива. У еврејском, Сар, Сарб, значи: господина, цара, независна човека светлог — види Шев. ист: Рус. Слов.Мос. 1859 год. стр. 77. – у Халдејском Сар, Сарб: цар, господин, независан човек, човек јасан, светао, одкуда је: Сер круна, Саребит, храброст јунашство у пренос: гвожђе копље; Сараб светли, јасни Сураб, Сурах господар, владалац кнез Серафим и т.д. Једном речју у сва три та језика, као и у старом Елинском, не само тај корен, но и од њега све произведене речи казују: да Срб, Серб и т.д. значи слободу, јасност, храброст, светлост, одважност, независвост и т.д.
Напротив у старих Парса, или дан. Перса, Сар значи главу, првенство, старешинство, независност и т.д. као и у нас, а тако исто и највише место, највишу моћ, савршенство и т.д. а бар, или баре значи: чест, одсечак, одрезотину, комад одсечен и т.д. дакле: главосек, или човека, који оно, што је највише и најузвишеније, и управо врх све моћи и савршенства, сече. Јасно и чисто Сарб или Срб, код ових, опет значи главосека, или човека, кои у рату убијеном непријатељу сече главу. Овај обичај још и дан данашњи траје у Срба, са којега често и бивају страшно побијени. Тако је један владика црногорски забрањивао то, но није му помогло.
Извор: Дух Старих Срба
