Пише: Драган Васиљковић, оснивач Фондације Kапетан Драган
Након више од три деценије ћутања, заташкавања и институционалне неправде, истина о ратним злочинима над Србима у Осијеку коначно избија на светлост дана. Хапшењем Kрунослава Фехира у Србији и његовим детаљним признањем пред српским органима, отвара се историјска шанса да се злочини над српским цивилима више не игноришу.
Фехир је још 2005. године јавно испричао да је лично пуцао у цивила Чедомира Вучковића, док је овај бежао из гараже после вишесатног мучења, и да је по директном наређењу свог команданта — Бранимира Главаша — други цивил, Ђорђе Петковић, ликвидиран и заувек нестао. То је потврдио и у најновијем исказу датом српским истражним органима, пред тужилаштвом за ратне злочине.
Упркос овом и ранијим признањима, Фехир до сада никада није био процесуиран — нити у Хрватској, нити међународно. Уместо тога, био је третиран као сведок-сарадник, док су жртве остале без правде. Његово хапшење у Србији зато има посебан значај: први пут имамо шансу да се одговорност за злочине над Србима покрене на основу признања починиоца, докумената и сведочења.
Али да би се разумела тежина овог тренутка, мора се упоредити са случајевима који најбоље осликавају како изгледа инверзија истине у међународној правди.
Франко Симатовић је, иако га је првостепени суд ослободио свих оптужби, у апелационом поступку Хашког трибунала ипак осуђен — на дванаест година затвора. Пресуда се није темељила на конкретним злочинима, документима, наредбама или сведоцима. Током целог поступка ниједан извршилац злочина никада није именован, нити је икада доказано да је Симатовић имао било какав увид, план или сазнање о тим делима. Осуђен је што је наводно „могао“ знати а не зато што је знао и због тврдње да је „помагао и обучавао“ људе који су касније починили неодређене злочине, иако ти људи никада нису идентификовани.
У случају Осијека, ситуација је потпуно супротна. Имамо и извршиоца и наредбодавца — по имену и презимену. Kрунослав Фехир је признао, описао и потврдио конкретне злочине. Наредбе Бранимира Главаша су сведочене и забележене. Постоје локације, тела, сведоци, форензика, документација и покушаји заташкавања. Поред свега тога, Главаш је у Хрватској осуђен на само седам година затвора.
А ја сам — без тела, без места злочина, без форензике, без иједног документа, без иједне слике, и на основу једне изјаве, која се појавила после четрнаест година, за наводни шамар ратном хрватском заробљенику ( који је ухапшен месец дана пре почетка рата) и коју нико никада није потврдио — осуђен на петнаест година, касније смањено на тринаест и по, колико сам и издржао.
То није селективна правда. То је потпуна инверзија истине. У којој се симболичне казне додељују упркос доказима, док се десетогодишње робије деле без основа.
Ако међународне институције желе да сачувају смисао онога што зову „правдом“, сада је тренутак. Јер злочини у Осијеку нису заборављени. Само су предуго толерисани.
Драган Васиљковић
Оснивач Фондације Kапетан Драган