Ништа се није променило у америчком утеривању демократије, осим што данас тај метод мало теже успева. Константа је да тај метод исти, па је сходно томе ирански сценарио заправо редовно стање вашингтонске спољне политике.
Поново су на делу, гле чуда, студенти. Млади, бунтовни, жељни демократије, побунили су се наоружани до зуба и отпочели су сукоб са полицијом. Сетимо се само „младих“ побуњеника у Сирији, који су такође кренули са неких унивезитета са све противавионским топовима да обарају сиријске мигове. Просто је зачуђујуће да се нико не запита да ли ти студенти широм исламског света на факултете носе књиге или носе аутоматске пушке и приручнике из војничке стратегије. Додуше, нису се питали ни у Украјини одакле демонстрантима планови за упаде у институције, снајперске и аутоматске пушке и минобацачи.
Друго што одмах у овој иранској причи упада у очи је чињеница да протести, баш као и у Сирији, крећу „спонтано“ у више градова. Занимљиво, та „спонтаност“ је фантастично организована. Тачно се зна када се креће у напад на полицију, када се и шта узвикује, шта се снима и како се дели по друштвеним мрежама. Још занимљивије од тога је да се увек на лицу места када полиција интервенише по правилу нађе неки од извештача западних мејн стрим медија како би пренео причу о „величанственој борби младих и угњетаваних студената“ којима су, ето, чак и друштвене мреже ускраћене. Наравно, тај никада не сними претходно провоцирање бунтовних „студената“ који гађају полицију каменицама и пуцају по њој, али редовно се сними када полиција интервенише. Не би ме чудило да им је Срђин „Канвас“ радио обуку.
Треће, веома упадљиво, је чињеница селективног извештавања. По правилу, увек можемо чути у мејн стрим медијима шта је као саопштење дато од некаквог самозваног студентског покрета са рецимо Техеранског универзитета. Но, званичне ставове иранских власти једва да можемо да чујемо или ако се и пусте обично се стављају у крајње негативан контекст, тако да је заправо свака изјава неког иранског званичника заправо изјава која долази од „диктаторског режима“ који наводно броји своје последње сате па је у паници.
О томе како се амерички председник директно меша у унутрашње ствари Ирана, па бестидно преко твитера подржава „студенте“, излишно је говорити. Очито му је ово некакав начин да се доказује својој јавности да није руски савезник, но у том „доказивању“ по човечанство може само да направи још гори проблем.
Чињеница је да уколико немири у Ирану потрају, а сва је прилика да су добро спонзорисани, ето нама новог сукоба на Блиском истоку и прилике за новим таласом миграната. Посебно ако се у сукоб умеша Саудијска Арабија, као архи непријатељ Ирана. Сасвим сигурно да Русија неће седети скрштених руку, као ни Израел. Све у свему, хаос је у најави, а америчка војна индустрија може само да задовољно трља руке.
Из свега ваља извући поуку због наше ситуације. Када се готово без икаквог проблема може дестабилизовати један Иран, као озбиљна држава и велика цивилизација, можете само да замислите шта могу овде да нам учине. Већ се одавно спремају тзв.студентски покрети и измишљене типски групе грађана које би отпочеле тзв.грађански бунт против система, јер ето, Боже мој, овако се даље не може, па је и анархија боља. Медијска логистика им је спремна, амбасаде су ту да прискоче у помоћ и циркус може да крене.
Гледајмо Техеран и размишљајмо да се и у Београду нешто слично веома лако може да догоди.
Владимир Ђукановић
Извор: ozbiljnaanalitika.rs
