Илузорна спин објашњења како је Адем Љајић играч, а не певач, не пролазе из веома простог разлога – он не одбија да запева „Боже правде“ услед недостатка вокалних способности, већ услед недостатка привржености грбу који заступа и брани, а притом то ни не крије.
На крају крајева, или боље рећи на самом почетку Љајић не репрезентује клуб са баснословним уговором, па да се од њега очекује да сурови гладијаторски професионализам, већ брани боје и част светиње – национални дрес.
Док глобалисти покушавају да ову тезу оспоре причом како то више и није битно, јер хвала свевишњем и Сорошу, црнци играју за Немце, Алжирци за Французе и Албанци за Швајцарце, сваки истински или полуистински љубитељ фудбала зна да је реч о класичној будалаштини – 11 најбољих. Најбољих НАШИХ, то је смисао и дефиниција, а да ли је Адем наш – сам бира.
http://http://http://www.nacionalist.rs//2017/09/26/%D0%B0-%D0%B2%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%BC%D0%BE-%D0%BD%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%98%D1%82%D0%B5-%D1%99%D0%B0%D1%98%D0%B8%D1%9B-%D0%B4%D0%B8%D0%B6%D0%B5-%D1%9F%D0%B0%D0%BC%D0%B8%D1%98%D0%B5/
Не головима и асистенцијама, већ ставом и срцем, оним вредностима које не стају у статистичке рубрике, јер то репрезентација и јесте. Ово, дакле, није само питање најбитније споредне ствари на свету, ово је питање свих питања. Јер, само у нацији где је химна небитна ствар, Ана може рећи да Косово није Србија, педери марширати два пута годишње, а заставе републике Војводине вијорити се мало мало по улицама. Све почиње од Адема и нашег погледа на истог.
Како то изгледа у сувереним државама? Погледајте у киселој фаци, гримасама и поносу ове младе Белорускиње, шампионке, која силази са постоља због погрешне химне. И, не, није певачица. Најбоља је. Али, зна чија је. Знамо ли ми чији смо?
Извор: govorisrbija.rs
