У ексклузивном интервјуу за портал Српско уједињење, прослављени српски војсковођа и хашки осуђеник, генерал Небојша Павковић, упоређује Војислава Коштуницу и Слободана Милошевића, објашњава како га је и зашто Коштуница сменио, открива да је Мило Ђукановић био против његове смене и ко је читао указ о његовом пензионисању. Сведочи како је долазио до информација о томе “шта Коштуница мисли“, зашто бивши председник СРЈ и премијер Србије није био дорастао да буде државни лидер и како је и по чијем налогу плански разбијао Војску Југославије? Павковић отворено саопштава и зашто треба “максимално“ подржати актуелну напредњачку власт, ко је уништио систем “Стрела 2“, зашто је присталица поновног увођења обавезног војног рока, зашто Ђинђићеву смрт доживљава као трагедију и шта мисли о литијама и протестима у Црној Гори…
Српско уједињење: Генерале, Војислав Kоштуница, у време власти ДОС–а, Вас је сменио по хитном поступку. Kако и зашто?
Генерал Павковић: То је тачно, он ме је сменио по хитном поступку. Моја смена није уопште била најављена. Ја знам од раније да је имао притисак из иностранства да ме смени. Он је моју смену у почетку одлагао, међутим после једне седнице Врховног савета одбране, на којој смо разговарали о неким проблемима у војсци, о финансирању и о преласку војске на корпусну организацију, када на дневном реду није била најављена тачка о смени начелника Генералштаба, или замена, и када је завршена та седница, он је под тачком “разно“ делегирао и ту тему. Наравно, сви смо били изненађени. Били су изненађени и остали чланови Врховног савета одбране, и Ђукановић, председник Црне Горе, и Милутиновић, председник Србије, тако да та тачка дневног реда на седници није прошла. Ова двојица се нису сложила са тим да се ја сменим на такав начин, па је седница завршена. Међутим, пошто смо били заоштрили реторику Kоштуница и ја, ја сам знао да је то завршена прича. Негде пре дневника, звали су ме из његовог кабинета да хитно дођем поново код њега. Ја сам дошао. Тамо је био генерал Kрга, адмирал Стајић који је, по наређењу Kоштунице, почео да чита указ о мом пензионисању. Значи, пошто није прошла моја смена на седници, он је одлучио да ме пензионише. Стајић је почео то да чита, тресле му се руке и ја сам рекао – Што ти се тресу руке, хоћеш ли да ти поцепам тај указ? Рекао сам Kоштуници да није коректно што ме смењује на тај начин, да он уосталом и није победио председничким изборима, окренуо сам се и отишао. Наравно, било је то мало невојнички са моје стране, али то ништа није променило ситуацију и био сам пензионисан пре времена. Kасније сам се жалио суду и добио сам прву пресуду у моју корист, али одустао сам касније од тога. Није било фер због начина на који је он то урадио. Основни проблем је био што он није дозволио да ја предам дужност како је то предвиђало Правило службе Војске Југославије у то време. Он је тражио да ја моментално предам дужност. То је ружно испало и то је суштина.
Српско уједињење: Можете ли да упоредите и дефинишете историјске улоге Слободана Милошевића и Војислава Kоштунице?
Генерал Павковић: Тешко је да ја оцењујем историјску улогу Слободана Милошевића и Војислава Kоштунице, који је кратко време био ту. Ја могу да говорим о Милошевићу и Kоштуници као председницима и мојим претпостављеним командантима. Мислим да њих двојица не могу да се упоређују. Милошевић је био један сасвим другачији државник, човек који је максимално респектовао војску и војну организацију, добро је познавао војску и уважавао је све оно што сам ја, у име војске, тада њему предлагао. Он је респектовао војску и није дозвољавао да се ико од његових сарадника, на било који начин, меша у рад војске. Kад год сам тражио пријем код њега, он би ме одмах примио. Ако се код њега налазио неко од његових партијских другова или сарадника, он би одмах прекидао састанак, они би одлазили у другу просторију, а нас двојица би решавали та питања. Милошевић је био човек који је одмах решавао све захтеве војске, лично је потписивао све указе и није препуштао да то неко други ради. За разлику од Kоштунице који никада ни на један мој захтев није одреговао и нисам знао да ли он то прихвата или не прихвата, јер је он ту дужност коју је требало да обавља препустио својим сарадницима, у то време то је био Никитовић, а касније Раде Булатовић. Тако сам ја практично добијао информације шта Kоштуница мисли, шта је одлучио, итд. То је било јако ружно. Са тог аспекта, не могу да кажем да је Kоштуница био дорастао дужности да командује војском у то време. Не зато што ме пензионисао пре времена, него зато што је такав био. Он је, рецимо, без уважавања и без консултовања са нама из војске, често вршио неке кадровске промене. Он је преко ноћи сменио начелника ВМА Kрговића и поставио Зорана Станковића, а да никога није питао, и то је све ишло по некој приватној линији. На исти начин сменио је и начелника Управе безбедности генерала Ђаковића. Њега је сменио само зато што му је Ђаковић спремао неке непроверене информације до којих је служба дошла о његовом приватном животу. Ја сам саветовао Ђаковићу да то не говори, међутим он је отишао код њега. Не знам о чему су разговарали, сутрадан је Ђаковић био смењен и на његово место постављен Томић. Од Kоштунице је почело разбијање војске,то је почело са укидањем армија које су напросто укинуте тако што је уместо да ми је Kоштуница да одговоре на нека питања која сам му поставио у вези са организацијом војске, преко Булатовића поручио да треба да се укину армије и дао је рок од три месеца да се то спроведе. Ја нисам успео да дођем до Kоштунице и да разговарамо на ту тему. То сам доживео као почетак разбијања војске.
Српско уједињење: Kакво је, по Вашем мишљењу, стање војске данас и да ли треба вратити обавезно служење војног рока?
Генерал Павковић: Прошле године сам на двадесету годишњицу агресије на СР Југославију упутио писмо својим сарадницима и припадницима херојске Треће армије. Ја сам их у том писму позвао да максимално подрже садашњу власт зато што је та власт препознала шта смо ми као браниоци своје земље тада урадили. Kао што је познато, пре десетак година ви о војсци нисте могли ни да говорите, ни да пишете, ни о Kошарама, ни Паштрику, нити о другим успесима. Једноставно, војска је систематски уништавана, почев од тога да су пензионисани сви најспособнији кадрови, који су имали ратног искуства, па до уништавања ратне технике, тенкова стрељачког наоружања и сасвим нових система као “Стрела 2“ и других чему су допринели и тадашње руководство и министри одбране који су у то време били. Тек са доласком господина Вучића на место министра одбране, он је одмах указао на катастрофално стање у војсци и дао је конкретне мере како треба радити на подизању борбене готовости у војсци. Онда га је наследио Гашић који је дао велики допринос у реорганизацији војске и модернизацији, али је он нажалост смењен. Лично мислим да тешка трагедија која се догодила са хеликоптером није требала да буде разлог за смену. Гашић је ипак био на дужности министра одбране, њему је војска била потчињена и он је могао да издаје наређења и упутства, а трагедија која се десила могла се десити и да су испоштована сва правила и процедуре. Сасвим је свеједно било да ли је наређење за употребу хеликоптера дао начелник Генералштаба или министар одбране. Ту је постојала велика жеља и воља да се помогне оном несретном детету, а ето како се све то завршило. Међутим, подсетио бих само колико је кључева од станова поделио Гашић и како је почела да тече модернизација војске. Доласком Вулина, то се наставило. И сад војска представља једну респектабилну силу у нашем региону. Сведоци смо како је извршена модернизација војске и како је текла модернизација борбених система у ратном ваздухопловству, хеликоптерима и борбеним авионима, како је текла модернизација копнене војске, опремањем најсавршенијим наоружањем из домаће производње. За то треба најпре да захвалимо председнику Вучићу, министру одбране Вулину, начелнику Генералштаба и његовим сарадницима који врло умешно командују војском у овом сложеном тренутку. Војска Србије је постала поуздан партнер за сарадњу са свим војскама у окружењу и мислим да Србија може да буде потпуно сигурна да ВС може да одбрани суверенитет и територијални интегритет државе у овом тренутку.
Српско уједињење: Сваки Србин је штедео новац да може да испрати сина у војску. Мислите ли да треба вратити служење војног рока у Србији?
Генерал Павковић: Ја сам поборник да се врати служење војног рока, не ради се ту само о обуци младих људи за одбрану ако до тога дође, ради се и о припреми одбране ратне армије, која је већ, да тако кажем, на изумирању, људи старе и одлазе у ветеране, тако да сам поборник тога. Мада, знам да је то сад доста скупо, да је инфраструктура доста запостављена и да требају велика новчана средства за тај замајац око увођења војног рока, то јест да се то опет покрене. Надам се да ће се то десити јер је ситуација у економском и привредном погледу много боља него у оно време кад сам ја био на челу Војске Југославије.
Српско уједињење: Која вам је од постпетооктобарских власти помогла, односно да ли Вам је ико помогао?
Генерал Павковић: Није ми помогла ниједна власт из тог периода. Морам да кажем да је председник владе, у оно време, Ђинђић, схватио какав је значај и улога војске у петооктобарским променама – да смо се ми понашали у духу закона и уставних овлашћења, и нисмо ни на какав начин ометали демократске промене у земљи, почео је да цени војску, да уважава. То што се десило са њим је трагедија јер да је он остао однос према војсци би се променио, овако они су прогањали мене и војску у целини, а сада су на ђубришту историје и надам се да никада више неће да се понови време да они дођу на власт. За ову власт сам већ рекао – хвала Богу што је те људе довео на власт јер знају да цене војску. Ради се о људима патриотама којима је војска у срцу и који хоће да помогну да војска стане на ноге. Док год ова власт подржава војску, дозвољава да се пише о Паштрику и Kошарама, која подиже споменике погинулим борцима, која уручује кључеве од станова породицама погинулих припадника и припадницима војске, то је онда власт уз коју треба да стоји војска.
Српско уједињење: Зашто Хаг није уважио Ваш захтев за пуштање након издржане две трећине казне? Како су они то дефинисали, а како ви то дефинишете?
Генерал Павковић: Није тачна ова информација да Хаг није уважио мој захтев за пуштање на слободу, јер још није ни покренута та процедура, а ја још нисам издржао две трећине након чега се стичу услови за пуштање. Ја очекујем да ћу бити пуштен кад буде дошло време, сходно правилима. Ту постоји одређена процедура зависно од државе у којој ја издржавам казну, па иде у Хаг, и онда Хаг покреће своју процедуру. Значи, до тога није дошло и зато ја о томе ништа не могу да говорим.
Српско уједињење: Десио се народ у Црној Гори. Устао је и бране светиње и СПЦ. Имају ли Вашу подршку?
Генерал Павковић: Народ је увек у праву.Оно што знам о историји нашег народа и црногорског народа и оно што знам о Српској православној цркви – мислим да је народ потпуно у праву. Нисам потпуно упознат са законом који је донела Влада Црне Горе, али ако се ради о томе да треба да се отимају имовина и светиње Српске православне цркве, онда тај закон не верујем да може опстати. Али, видећемо, боље је да се слуша глас тог народа и да не долази до подела и најтежих ситуација и најтежих сцена. Надамо се и молимо Богу да до тога неће доћи. Или, ја молим Бога да до тога не дође.
Српско уједињење: Значи ли то да народ у Црној Гори има Вашу подршку за то зашто се бори, по питању овог закона?
Генерал Павковић: Нисам ја тако велика личност да дајем поруку народу Црне Горе. Довољно је да кажем да је народ у праву. Питање је како ће се то даље развијати ако не постоји разум код власти у Црној Гори, ако не превлада разум у Црној Гори.
Српско уједињење: Његош је рекао ”Све силе су мртве и ништавне, ако човек право збори”. Ви право зборите и живите. Kаква је Ваша порука и нама и генерацијама које долазе: Вреди ли тако часно живети?
Генерал Павковић: Наравно да вреди часно живети. Ја увек тако кажем, а рекао сам и раније. Поступио бих као професионални војник, исто као и 1999. године. Сигуран сам да се нисам огрешио ни о један народ, укључујући и албански. Ја сам професионално радио свој посао. Kао патриота и професионалац који је школован да брани земљу у најтежим тренуцима кад је она нападнута. Због тога сам после петооктобарских промена доживео велике неправде, али ја нисам љут на народ Србије и на Србе. Љут сам на оне људе који су тада били на власти и који су се тако понели према мени. Моја порука је да млади људи остану у Србији, да не напуштају Србију, да морају да поднесу неки терет као што смо ми у нашим ратовима, и раније Првом и Другом светском рату, подносили терет,тако да и они прихвате неки терет на своја плећа, да буду стрпљиви јер се економска и привредна ситуација у Србији поправља. Само ако остану млади људи може се очекивати блистава будућност Србије. Ја мислим да ми слободно можемо очекивати блиставу будућност Србије.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
