Престоница Србије и Југославије, војно-стратешки и геополитички центар југоисточног европског војишта, Београд, окупирана је од стране немачких завојевача средином априла 1941. године. Силе Осовине имале су отворен пут дуж дунавске, моравско-вардарске и ибарске долине ка важним комуникацијским правцима Блиског истока, северне Африке и источног Средоземља. Београд је у тиранском ропству провео преко 40. тешких месеци. Период окупације представљао је време прогона и смрти свих оних родољуба који се нису мирили са окупацијом свог града и своје земље. Народ је нестрпљиво чекао да види леђа својим окупаторима.
Преокрет на ратној позорници Европе представљали су велики успеси Црвене армије код Стаљинграда и Курска 1943. године, као и уништење немачке војске у Северној Африци, али и слом Италије током исте ове ратне године.
Ови догађаји ставили су важност балканског ратишта на високо место приоритета важних војно-политичких центара политичког и војног одлучивања, како Савезника, тако и Немаца.
У Београду је била смештена немачка Команда за југоисток под командом генерала Густава Фелбера. Брз продор Црвене армије кроз Бугарску и Румунију претио је да одсече немачку групу армија „Е“ у Грчкој која се повлачила ка северу, а дејства јединица НОВЈ са југа и југозапада отежавали су ситуацију Другој оклопној армији стационираној у Југославији. Према Хитлеровом наређењу од 3. октобра 1944. године достављеној београдској команди, група армија „Е“ и делови Друге оклопне армије требало је да запоседну линију Скадар-Скопље-Ђердапска клисура (тзв. Плава линија).
Ово је било немогуће учинити због здруженог и убрзаног деловања јединица Трећег украјинског фронта под командом маршала Толбухина и Прве армијске групе НОВЈ под командом генерала Пеке Дапчевића. Циљ руских и југословенских снага био је Београд и протеривање и уништење свих немачких јединица на овом простору.
Борбе за ослобођење Београда отпочеле су 12. октобра. Јединице Црвене армије које су учествовале у борбама за Београд биле су: 4. гардијски механизовани корпус под командом генерала Жданова, 5. самостална гардијска моторизована бригада, 73. стрељачка дивизија и 236. стрељачка дивизија. Ове јединице бројале су око 17.000 војника, 160 тенкова и око 370 топова и минобацача.
Прву армијску групу НОВЈ, под командом генерала Пеке Дапчевића, чиниле су: 1.пролетерска дивизија, 5. крајишка дивизија, 6. личка пролетерска дивизија „НиколаТесла“, 11. крајишка ударна дивизија, 21. српска ударна дивизија, 16. војвођанска ударна дивизија, 36. војвођанска ударна дивизија и 28. славонска ударна дивизија. Ове јединице бројале су око 32.000 војника,а уз прилив добровољаца достигле су бројност од 40.000 војника до 14. октобра 1944. године. Овим јединицама садејствовала је и 23. српска дивизија.
Непријатељ је бранио Београд подељен у две групације: група „Шнекенбургер“ састављена од 20.000 војника, 40 тенкова и 170 топова и група „Штетнер“ састављена од 20.000 војника, 35 тенкова и 150 топова.
Борбе на прилазима Београду биле су крваве, а када су започеле уличне битке-борило се за сваку кућу, подрум, таван и кварт. Губици су били огромни на обе стране. Након великих окршаја под Авалом, на Аутокоманди, Славији, на Теразијама и на савској обали, непријатељ је коначно напустио Београд и слобода је дошла.
Слобода о којој су многи сањали стигла је уз огромне људске жртве и материјална разарања. За слободу Београда, наше дичне престонице животе је дало 3.000 југословенских ратника, као и 960 војника Црвене армије. Већина погинулих хероја сахрањена је на гробљу ослободилаца Београда, где им се сваке године одаје заслужена почаст на Дан ослобођења.
Губици непријатеља били су далеко већи и стигла их је заслужена правда за сва она злодела која су починили током окупације Београда, Србије и Југославије. Документи показују да је током београдске операције погинуло око 17.000 Немаца, а да је око 9.000 заробљено.
Данашње генерације морају добро памтити јунаке који су своје животе уградили у нашу слободу и независност. Непотребне идеолошке поделе у нашем друштву морају остати по страни пред величанственим догађајима који су омогућили развој читавих генерација након 2. светског рата. Слобода наше престонице крваво плаћена октобарских дана 1944. године једнака је херојској жртви београдских бранилаца из 1915. године и ослободилаца из 1918. године, на крају 1. светског рата. Непријатељ је био исти!
Наш главни град, најважније је схватити, преотимали су наши преци својом крвљу, увек од страног агресора и враћали га увек народу коме Београд одвајкада припада. Останимо чистог образа пред онима који сведоче својом мученичком, младалачком жртвом о славном времену ослобољења од нацизма, највеће пошасти 20.столећа. Бар ми у Београду то морамо и можемо да истакнемо, са поносом.
Живео Београд, живела Србија!
Миша Вацић
