Излагање Горана Петронијевића, председника Центра за обнову међународног права на панелу „Будућност међународног права“ међународног симпозијума „Изградња будућности“ у Националном центру „Русија“, Москва, 6. новембра 2024.

Криза међународног права је у последњих 30 година у међународним односима изазвала тектонске поремећаје. Непоштовање и кршење норми међународног права са једне стране, а са друге стране инсистирање на принципијалној примени норми међународног права, нужно је довело до поделе света и по овој линији. Подела настала различитим третирањем међународног права у највећој мери се поклапа са поделом која је настала као последица различитих вредносних ставова два поларизована блока.

Са једне стране, неолиберални глобалистички запад, оличен пре свега у САД, њеним сателитима и Европској унији, у последњих 30 година перманентно зарушава међународно право. Међународно правне норме формулисане и опште усвојене после Другог светског рата у фази формирања организације Уједињених нација и њених органа, са намером превенције и прекида сукоба међу државама, након успостављања униполарног света постале су терет хегемону. Дакле право које је феномен направљен да штити слабијег од  јачег, у овом случају се од стране јачег крши и престаје да буде делотворна заштита у међународним односима. Неолиберално глобалистички запад силу права замењује правом силе. Уколико се међународно правне норме поклапају са интересима глобалистичког запада, оне се могу поштовати. Уколико се не поклапају са интересима, међународно право се игнорише у једној фази, а врло често и потпуно гази. У тим ситуацијама неолиберални глобализам правну празнину насталу гажењем међународног права попуњава сопственим решењима које назива правилима. Дакле, уместо права уводе се правила. Иза међународног права стоји сагласнсот свих међународних чинилаца, а иза правила стоји сила хегемона. Хегемон у овој ситуацији силом и утицајем намеће правило које је промовисао и које у том тренутку штити његов интерес. На примени таквог правила хегемон ће инсиситрати све до тренутка док се тако силом успостављено правило поклапа са интересима хегемона. Када се појави у међународним односима ситуација која није заштићена успостављеним правилом, хегемон  почиње да користи своје „овлашћење“ које је сам себи доделио по принципу : „ја сам најјачи ја могу све“ и сопствено правило замењује другим правилом којим ће формализовати остварење циља тј. новонасталог сопственог интереса.  У овим ситуацијама, хегемон принудом захтева од осталих субјеката међународног права стриктно поштовање правила која је сам успоставио иако ни један од тих међународних субјеката није учествовао у формулисању овог правила, нити га је на било који начин прихватио. Врло често мањи субјекти међународног права, према којима се хегемон понаша колонизаторски, не успевају да у потпуности апсорбују у сопствени правни систем правило које је хегемон успоставио, а већ долази до промене истог правила. Такве ситуације често доводе до непримерених притисака и кажњавања од стране хегемона чак и оних међународних субјеката који се према њему полтронски односе. Дакле, није довољно брзо прихватити правило које је успостављено силом, већ је неопходно и брзо га мењати у складу са жељом хегемона.

Овакав однос према међународном праву од стране неолибералног глобалистичког запада, у међународне односе уноси потпуну несигурност и отвара простор међународним сукобима. Неолиберални глобализам је јачао последњих деценија XX  и у првим деценијама  XXI века, јачао је управо у кризама које је сам изазивао у сврху најпре успостављања, а касније очувања хегемоније. Неолиберални глобализам расте у кризама и сукобима, а у миру пада. Тренд пада моћи неолибералног глобализма видљив је последњих 15 година. Смањење моћи и топљење утицаја хегемона поклапа се са растом економске, војне и политичке моћи другог дела међународне заједнице. Успостављање мултипоралног света је у току. То је јасно читавом свету, изузев делу глобалистичког запада. Овај, може се слободно рећи „отуђени део“ међународне заједнице не може да прихвати мултиполарност као тренд у међународним односима и грчевито покушава да изазивањем криза и ратова очува сопствену хегемонију. Многе државе из тог блока увиђају да је то немогућа мисија, али још немају снаге да се супроставе хегемону  у том правцу .

Неолиберални глобализам у првом реду карактерише надмоћ корпоративног над етатистичким. Већином ових земаља колективног запада управљају велике корпорације и крупни капитал. Интереси ових корпорација и њиховог капитала у највећој мери одређују како унутрашњу тако и спољну политику ових земаља. Најочигледнији пример су управо САД. У САД-у одлучујућу улогу у формирању поготову спољне политике, има део дубоке државе коју чине управљачи великих корпорација и инвестиционих фондова. Зарад њихових интереса често се изазивају сукоби и ратови чије последице су неселективно страдање великог броја људи огромна и разарања материјалног богатства, али ти сукоби и ратови се не дешавају на територији земаља које их изазивају. Ти ратови се потпаљују и одржавају на безбедној удаљености од места на којем се изазивачи и њихов капитал налазе. Увећање њиховог капитала, најчешће животима и наступањем сиромаштва плаћају милиони људи широм света. Неолиберални глобализам  покушава да осталима наметне модел уништења четири стуба суверенизма која су прогласили врховним непријатељем. Држава, нација, вера и породица су вредности које треба зарушити или у потпуности уништити и уместо њих наметнути новокомпоноване глобалистичке вредности. На тај начин се формирао блок противника права и заговорника правила.

Са друге стране, оваква криза, између осталог и међународног права, као последицу имала је, поред успотављања мултипоралности света, и нужно формирање другог блока који можемо назвати суверенистичким. Поборници идеје суверенизма организовање својих држава управо заснивају на вредносним ставовима по питању државе, нације, вере и породице. Овај блок држава настао је спонтано, управо као врста самоодбране од глобалистичке тортуре. У међународним односима овај део света се често назива глобалним југом и глобалним истоком. Суверенизам подразумева стриктно поштовање општеприхваћених норми међународног права и на тим принципима међународну сарадњу између држава. Дакле, сила права,  а не право силе. Овај блок настао на принципима суверенистичких вредности и антиглобалистичких ставова, функционише по принципу добровољности и међусобних заједничких интереса. Залагање држава сврстаних у овај блок за реституцију међународног права или формирање новог међународно правног поретка представља потпуну супротност тежњама глобалног запада. У том правцу је, поред подела насталих на различитим вредносним ставовима, настала и ова подела на  блок држава које у међународном праву виде извор права и оних које конситуисањем правила покушавају да конвалидирају резултате примене сопствене силе.

За сада нема видљивих помака у приближавању ставова по питању владавине права на међународном нивоу. Чини се управо да је оваква непомирљивост како у погледу вредносних ставова, тако и у погледу односа према праву, узрок озбиљних и крвавих сукоба на више тачака света. Сукоб вредности који је дуго прикриван и амортизован на међународном нивоу, сада долази до пуног изражаја у најновијим догађајима. Настојање суверенизма да очува и заштити дуго постојеће и међународним правом заштићене вредности са једне стране, и глобализма који успоставља потпуно нове вредности са друге стране, је готово непомирљив. Тешко је замислити да суверенистички део света олако прихвати промену сопствених вредносних ставова, а са друге стране неолиберални глобализам тврдоглаво не прихвата све масовније одбацивање њихових вредносних ставова. Као последица овакве реалности међународних односа може се десити и трећи глобални сукоб са несагледивим последицама .

У својој методологији успостављање хегемоније насилном променом режима у многим државама (наранџасти и други преврати), било је омиљени алат глобализма. У последње време ово оружје глобализма је отупело и готово да нема ни једне тачке на земаљској кугли у којој су преврати уз подршку глобализма успели. Ово говори да се суверенистички свет буди и схвата сву погубност оваквих метода. То надаље значи да је заустављено настојање глобализма да правилима замени право. Није у будућности за очекивати да ће суверенистички блок држава дозволити промену сопствених режима зарад прихватања глобалистичких вредности. Ово се може сматрати правилом уз могућност појединачних екцеса.

Са друге стране, реалније је за очекивати да суверенизам чији је талас јачања захватио државе колективног запада изнутра доведе до промена које би, како у погледу вредносних ставова, тако и у погледу ставова у међународноом праву, ове државе лагано враћале у колотечину међународно-правног поретка.  Јачање суверенистичких идеја у оквиру земаља Европске уније и САД је видљиво из дана у дан. На свим изборима суверенизам јача, а глобализам опада. Такав тренд ће се очигледно одржати још дужи низ година и то је оно што аутору даје за право да изнесе овако смелу прогнозу.

Дакле, или ће доћи до рестаурације међународног права на већ постојећим или новоприхваћеним нормама или ће свет склизнути у глобални сукоб несагледивих последица.