У дубинама нашег Предања, Косово и Метохија нам се указују као само лице нашег идентитета, хришћанске вере и светосавског карактера, вере коју је народ примио и њоме живео, у љубави према Богу и ближњима.
Та иста свијест, да се послужи Богу и роду, покретала је не само моћне и богате, краљеве и велможе, да подижу цркве и манастире, него и прости народ да их гради и поново, из рушевина и пепела, обнавља и подиже.
Тако се давно пре Косовског боја наш народ учио и упућивао небеском поимању живота и смрти. Припадајући народу са таквим схватањем, свети Кнез Лазар само је потврдио важност тога опредељења: рађе и нестати као људи, него опстати на нељуди; за нас другог избора нема: боље и мртав човек него жив нечовек. Јер човек и мртав није мртав пред Богом живим. Пред Њим је мртав нечовек и док хода и гази по овој земљи.
И данас, када су над Косовом и Метоијом надвили црни облаци, треба подсетити и себе и друге на истину да нас нико није питао хоћемо ли се родити у овом или оном народу, на овом или оном тлу. За то немамо ни заслуге, ни кривице. Али, да ли ћемо опстати као људи или нељуди, то зависи од нас, као што од нас зависи и да ли ћемо опстати и пред Богом и пред човјечанством.
(патријарх Павле у предговору за књигу „Задужбине Косова“, 1987. године)
Преузето са: sedmica.me
