Грађански и национални облик патриотизма, који се често представљају као супротстављени концепти, заправо су нераздвојни. Тиме што су носиоци суверености сви грађани су део нације.
Устав Републике Србије у свом првом члану каже да је Србија држава српског народа и свих грађана који у њој живе. Ова формулација најчешће се схвата као нешто што би се визуелно могло приказати у форми два круга који се секу. Један од њих чине људи који себе сматрају делом српског народа – међу њима и они који живе ван Србије, а други чине они људи који су становници Србије, укључујући оне који себе сматрају припадницима других нација а не српске. При томе се нормалним сматра да се они идентификују са својим „матичним“ државама које су неретко против Србије и ратовале и које према Србији имају анимозитет. Ово схватање је међутим погрешно јер грађански и национални појам државе не само да нису неопходно супростављени, већ су по природи повезана ствар. Зато што ко може потпуније да одражава једну нацију, него сви њени грађани у целини, уједињени у правима и дужностима, патриотизму и моралу?
Свако од њих, обављајући свој посао – физичким или умним радом, пројектовањем и градњом зграда и инфраструктуре, лечењем људи, научним проналасцима, пољопривредом, ширењем знања, дакле сваким могућим поштеним радом, затим учествујући у јавном и друштвеном животу, постаје део нераскидиве целине са својим суграђанима. Слава и величина Србије – од величине територије и количине угледа до културног напретка и спортских успеха – самим тим је слава и сваког њеног држављанина и зато нема ништа логичније од његове потпуне оданости тој држави. Сваки од њих тако, без обзира на етничке, расне, верске и друге разлике, утиче на укупну судбину државе у историји, на њен положај и идентитет, и та веза међу грађанима суштински је јача од сваке друге повезаности.
Уосталом, следећи члан Устава каже да сувереност потиче од грађана, и самим тиме што сви грађани представљају суверено тело они тиме чине и српски народ коме држава припада.
Тиме што су носиоци суверености, сви грађани имају обавезу, ако не законску онда моралну, да се идентификују са историјом Србије, да поштују заставу Србије и да певају химну, да навијају за репрезентацију Србије и да им Србија увек на сваки начин буде на првом месту. Поред тога важно је да имају заједнички идентитет. Овоме би допринело и величање хероја и заслужних личности из историје Србије, укључујући оне који су се по пореклу могли сматрати припадницима „националних мањина“ али су ставили Србију на прво место и својим делима допринели њеној слави и величини. Вредности за које се Србија борила у предходна два века, а највише током Првог светског рата, поклапају се са вредностима правде, слободе и људског достојанства, што такође указује на могућност идентификације свих грађана са историјом Србије. Ово не значи асимилацију у којој би сви грађани једнострано прихватили искључиво наслеђе онога што се данас назива „већински народ“, већ један нов идентитет који би укључивао културне тековине свих људи и заједница које су живеле на тлу наше државе, при чему би сви били слободни да се у неком смислу идентификују и са другим државама али једино у мери која не би ни најмање умањила лојалност према Србији. Разуме се да у том случају не би било никакве дискриминације према било коме, ни негативне ни тзв. позитивне, која само појачава анимозитет међу грађанима.
Овакво схватање нације постоји и у најстаријим грађанским демократијама, Француској и САД, у којима се сваки држављанин сматра Французом, односно Американцем, и не сматра то нечим увредљивим већ нечим чиме се треба поносити. Зато немамо ни најмање разумевања за држављане Србије који би сматрали увредљивим да буду названи Србима. Они јесу у политичком смислу Срби, тиме што су део сувереног тела које бира Народну скупштину, председника Републике који је глава наше државе и остале државне органе, и тиме што им управо та држава им својим правним поретком гарантује најапсолутнија права: живот, слободу, безбедност и имовину, као и школовање и здравствено осигурање.
Поред тога, афирмација грађанског принципа доприноси моралном уздизању нације, тако што у први план ставља грађанске врлине које су једнаке за све грађане и засноване на природном моралу, од којих је најсветија дужност: беспоговорно и без изузетка поштовање закона. Ти закони морају бити поштени и праведни, такви да буду драги сваком добром грађанину а страшни ономе ко наноси зло својим суграђанима и држави. Поштовањем закона и лојалношћу држави, човек се уздиже у грађанина, док доношењем добрих закона и њиховом доследном применом, као и промовисањем вредности, врлина и заједништва, држава се од административног апарата уздиже у нешто за шта је вредно дати и свој живот.
Будући да се у нашој држави национални идентитет често поистовећује са религијским, треба указати и на члан нашег Устава који каже да је Република Србија световна држава и да су све цркве одвојене од државе и да се ниједна религија не може установити као државна или обавезна. Грађанска се држава може градити само у амбијенту секуларизма, а поистовећивање нације и религије, које је тековина отоманског погледа на државу и које и данас у многоме доприноси неслози међу грађанима Србије, мора бити разобличено и уклоњено из свести слободних људи.
У данима свеопште кризе наше нације, државе и друштва, ништа није потребно више него слога и јединство. Кохезија и заједнички идентитет свих грађана кроз заједнички грађански патриотизам, велики су корак ка остварењу тог циља.
Лука Пушић
