Право је време да се подсетимо првог градитеља Београда у XIX веку кнеза Милоша Обреновића, јер ове недеље посланици Народне скупштине расправљају о изменама закона о планирању, изградњи и озакоњењу који треба да омогуће да се брже легално гради и да се стане на пут бесправној градњи.
Мало је познато да је Милош Обреновић био страствени грађевинар. То је било добро за државу у настајању којој је било неопходно да изгради зграде за државну управу, војску и полицију. Кажу да су све Милошеве грађевине трајне. Moжда и зато што је имао обичај да када почне да подиже грађевину одмах поред подигне и вешала. „Ако грађевина не буде добра, вешала су ту”, говорио је кнез својим мајсторима о чему подробно пише Милан Јовановић Стојимировић у „Силуетама старог Београда”, позивајући се на казивање Ђуре Милутиновића Црногорца. Београд је био варош оријенталног типа са ниским зградама које су грађене несолидно и од трошног материјала у кривудавим сокацима. Зато се кнез Милош прихватио задатка да уреди Београд и претвори га у модерну, европску варош. Прво је изградио кнежев конак. Године 1818. плаћено је из државне благајне 16 хиљада гроша за имање на коме се данас налази зграда Патријаршије. Зидање конака је почело 1830. године и завршено је за годину дана. Одмах потом почело је зидање зграда за војску и државну управу. Кнез Милош је лично водио рачуна о грађевинама и често је контролисао радове. Недуго затим поставио је бина-емина што је турско звање високог ранга за надзорника државних грађевина. Иако је Милош полако затирао све трагове вековне турске владавине у Србији, тај институт не само да је прихватио већ га је унапредио.
Први Милошев бина-емин био је војвода Тома Вучић – Перишић. Е, ту настаје заплет јер Вучић – Перишић није волео Милоша, па ће касније бити и инспиратор његовог протеривања из Србије. Тома Вучић – Перишић је користио положај надзорника државних грађевина да ствара незадовољство Милошем у народу. Није му било тешко јер су се у то време велики грађевински радови изводили „кулуком”, односно бесплатним присилним радом који је у народу био најомраженија институција. Вучић – Перишић се трудио да народ разуме да кулук тражи кнез Милош и да су сви, па и он који их тера да кулуче, жртве кнежеве самовоље. Милош је ово брзо схватио, па је за бина-емина поставио свог брата Јеврема. Како пише др Куниберт у „Историји првог српског устанка”, Јеврем је у тој одлуци видео намеру да се понизи, пошто је постављен за надзорника грађевина, на положај који је он сматрао да је испод његовог достојанства као заповедника Београда и кнежевог брата. Саграђена је Ђумрукана у којој су одржаване прве позоришне представе у Београду, царинарница на Савском кеју и касарна на Топчидерском друму, данас Улица Кнеза Милоша, као и многе друге јавне зграде. Најпознатији српски градитељ био је Хаџи Никола Живковић, познатији као Хаџи Неимар, али је кнез позивао и градитеље из иностранства међу којима је био и Словак Франц Јанке. Кнез Милош је у прелепом амбијенту Топчидера изградио свој конак у коме је провео последње године свог живота. Изградио је и Аман који се и данас налази у Улици Адмирала Гепрата. Грађен је 1836. године по угледу на турска купатила и био је део дворског комплекса.
Није у Београду који се ослободио од Турака градио само кнез Милош већ и нова класа трговаца која се богатила и успињала на друштвеној лествици. Трговцима нису требале само европске куће које би одражавале њихово богатство већ и дућани, што за њихов посао што за изнајмљивање, магацини и производне хале. Хроничари тог времена бележе да је потражња за мајсторима и радницима била велика те да их никада није било довољно. Потреба за новим зградама је била тако велика да је држава почела да купује зграде које су градили трговци. Неки од њих су схватили да то може да буде добар посао и тако су се појавили предузимачи или инвеститори како их ми данас зовемо. Тако је Хаџи Никола Брзак продао своју кућу кнезу Милошу за пет хиљада гроша, а она се налазила поред кафане у данашњој Улици краља Петра. Ту кућу која је саграђена 1823. године, Милош је касније поклонио свом трговачком конзулу Науму Ичку да би пар година касније, како то обично бива, Наумов зет Ећим Тома Костић ту отворио кафану. Више су зарадила браћа Стојан и Алекса Симић који су подигли велику двоспратну кућу на перифиреји Београда, на месту између два двора, односно данашњих зграда Председништва Србије и Скупштине града Београда. У то време последње београдске куће су се налазиле на садашњим Теразијама, а Симићи су градили кућу у „баруштинама и шевару”. Ту зграду продали су кнезу Александру Карађорђевићу за 13.500 дуката направивши велики трговачки посао. У тој згради, која је касније срушена, убијени су 1903. године краљ Александар Обреновић и Драга Машин. Верујући у добру локацију, Симићи су изградили нову кућу преко пута, на месту где се данас налази парк Александров и споменик руском цару Николају Романову. Ту зграду је купила руска царевина и у њој је било руско посланство, а после Другог светског рата Трговинско представништво СССР. Срушена је када је грађен парк, а управо због тога донели смо 2014. године одлуку да ту буде споменик трагично настрадалом руском цару.
Тако је после ослобођења од Турака неписмен српски владар са јасном визијом шта жели градио Београд претварајући га у модерну европску варош. Показао је да је за економски и друштвени развој најважнија политичка снага и визија коју је он имао јер је јасно знао шта жели од Србије и Београда. Зато је успео.
Горан Весић
