Пажљиво испитивање свог унутрашњег стања може бити спасоносно. Ипак, и овде су постављене ђаволске замке. Када размишљамо о својим гресима често осећамо утученост, чак и очајање. Такво стање нема никакве везе са покајањем и може довести до удаљавања од Бога, јер се тада испољавају:
- страх од казне, када нам се чини да Бог није Отац који нас очекује раширених руку, него неумољиви Судија који једва чека да нас казни
- греховна умишљеност и самољубље, “како сам ја, тако честит човек, могао учинити такве грехе!?”
Када грешник осећа грижу савести и у Богу види само строгог Судију који кажњава за грехе , њему чак ни на мапет не пада да је Господ милостив. Услед тога се од затвара у себе и тражи казну Божију ради искупљивања грехова.
Када, на пример, блудни син који је растужио свог оца, постане свестан свог греха, он не треба да осећа очајање него покајање. Он треба да се покаје што је растужио свог оца и што је недостојан његове љубави. Не ме да очајава већ мора да зна да га отац воли и да ће га опет прихватити.
Архимандрит Нектарије Антонопулос
