Припадне човеку просто мука када неко од типичних представника жуте политичке школе општег жанра, одскора окупљених у савез мртвих пувала, прозбори било шта о било чему. Јер готово физички заболи то свеколико одсуство смисла, идеја и интелигенције а присуство мржње, злобе, пакости и немоћи. Тако, рецимо, када препоштени леви Борко, односно Борислав, узме у уста Косово и Метохију , тешко је било шта му одговорити а да то не буде увреда или дијагноза.
Или док говори о томе како ће њихова Асоцијација Невољених Упропаститеља Србије искрчити у коров зарасле путеве актуелног опозиционог деловања, јер је “створила алтернативни блок”, дотична фисура набрекла од комплекса заправо већ види себе као новог шефа српске дипломатије који Ангели Меркел објашњава чиме је све Димитрије Љотић, фашистичка звезда водиља његовог коалиционог партнера Бошка Обрадовића, задужио моћну немачку нацију.
Заиста гротескно делује то поновно „удруживање“чланова исте банде која безмало две деценије краде цвеће са српских сахранилишта како би га после ваљала на медјународној пијаци. Тек, човек може само да се згрози пред овом изложбом злих духова који би поново да нам усмере државу ка пропасти. При томе је индикативно да дотично друштво и даље не осећа тло Србије.
И док су седели по фотељама, ноге су им ландарале. Пљунути су онај Тијанићев дувачки оркестар који раштимовано свира од куће до куће и чека да са неког од прозора долети ситниш да би се онда око њега међусобно потукли. О томе сведочи и њихов програмски панфлет у 30 тачака, о којем препоштени леви Борко, односно Борислав, седећи крај ксенофобичног Обрадовића, милитантног Стаматовића и ултраригидног Јовановића, урнебесно булазни да “нити је десничарски, нити је конзервативан, већ 90 одсто левичарски”.
Суштина је у томе да циљ АНУС-а заправо и није у промишљању о добру већ о злу и о томе како несрећом удавити срећу а прошлошћу затомити будућност. Тој дружини још само фали легендарни Суперхик са уверењем да је праведно отимати сиротињи како би се даривали богати. Мада, кандидата да га достојно замене има и више него довољно у том окупљалишту са политичке депоније васкрслих егземплара расе медиокритета, којима је једино важно властито мишљење о сопственој величини.
У политици свачији потез производи консеквенце, али би ови бивши лидери класе жутих, ти апостоли ђавола тешко оболели од амбиције који муљају не само из џепне потребе већ и због властитог задовољства, сада да се врате у седло без осећаја стида за сва непочинства која су нагомилали током властитог мрсног похода на Србију. Што указује на поразну простоту унутрашњег система – људског, не биолошког.
Уосталом, баш зато и јесте у том дверињаку, окупљалишту мишева са озбиљним хормоналним поремећајем због којег умишљају да су слонови, тако лако своју безличност удомио поменути Борко, односно Борислав, човек задужен кризом идентитета и карактера, левичар у Арманијевом оделу жедан моћи и гладан власти, мали од Жуте Оливере који се “бори против општег сиромаштва” док ће та његова мислећа половина само на две феле гардеробе и патофне за прославу годишјице РТС-а спискати полугодишњи буџет за храну петочлане породице радника Мостоградње.
Заиста редак примерак некомпетенције, незнања, бахатости и крајњег одуства духа. Такви морално гњецави ликови су заправо и огадили Србији идеју левице, јер су за њих корупција, социјални цинизам, губитак идентитета, све до еутаназије националног и државног идентитета, само пуки синоними за лични прагматизам.
“Ти знаш да за тебе никада неће бити боље сутра, јер око твојих мисли црних сад стоје само оловна јутра”, певао је пророчки препоштени Борко, односно Борислав, док је кадгод био део новосадске “Генерације без будућности”. Чудни су, заправо, ти камелеонски путеви сујете, трагикомични у својој мегаломанији и дубоко несрећни због сопствене несигурности.
Знам да дотичног левака и остале припадајуће хемороиде АНУС-а што поново дрече по Србији не интересује моје мишљење о њима, с обзиром на то да су до гуше пуни неоснованог талога више вредности и доказаног мањка реалности. Исто тако знам и да ће у данима који долазе испод неке од каменчина које безглаво котрљају по досманлијској Долини смрти испалацати још неки гмазови, који никако да увиде властиту политичку безвредности, јер свим тим саучесницима упокојења и последњих трагова српске опозиције једино није лоботомирана грамзивост. Али такође знам и како ће се све завршити.
Немања Алексић
