Очекивати западну, хашку правду за Србе и невине српске жртве равно је очекивању да усред Техерана наиђете на прасе. Нема, дакле, од тога ништа.
Хашки трибунал са свим својим филијалама, укључујући и актуелни Суд за ОВК, јесте политички пројекат чији је основни задатак да легализује и легитимизује деценијски злочин над Србијом и српским народом.
И зато су јако мале, готово никакве шансе да Рамуш Харадинај у Хагу одговара за ратне злочине. Ово што ових дана гледамо – његова напрасна оставка и одлазак у Хаг – јесте само представа чији је крајњи циљ цементирање Харадинаја на престолу неприкосновеног владара лажне шиптарске државе. Игра је, рекло би се, посве провидна – Харадинаја ће тамо да саслушавају, да га као сумњиче, испитују и пропитују, а онда ће да га ослободе сваке одговорности. Па ће он затим, врло брзо, да се врати у Приштину као велики, највећи шиптарски национални јунак, убедљиво ће победити на ванредним изборима, сам ће формирати нову владу и наставити да ратује са Београдом, тачно онако како му се диктира из НАТО и ЦИА централе.
Постоји, додуше, мала, баш мала, једва видљива шанса и да се све ово заврши другачије – да Харадинај буде оптужен и осуђен за стравичне злочине које је наређивао, па и својеручно починио над Србима, Ромима и својим сународницима Албанцима. Но, тај скоро па немогући сценарио подразумева да је неко на Западу (мислим на Ангелу, не на Макрона) одлучио да га заувек скине са шаховске табле балканске политике. Разлог би могао да буде то што се отргао контроли и претерао са екстремистичком политиком која би, ако овако настави, лако могла да доведе до новог рата на читавом Балкану, не само у Србији.
Шта кажете? Не верујете? Право да вам кажем, не верујем ни ја. Пре бих се кладио да ће Звезда освојити Лигу шампиона него да ће Харадинај бити осуђен у Хагу. О Тачију и Весељију нећу ни да говорим.
Ипак, како год ова прича да се заврши, такозвани лидери лажне државе Косово неће моћи да порекну конкретне доказе – изјаве сведока, очевидаца, Албанаца – који ван сваке разумне сумње оптужују и Харадинаја и Тачија и Весељија да су монструми чије су руке до лаката уроњене у невину крв. Ако, дакле, постоји икаква корист од ове ‘представе’ са Харадинајем, онда би она могла да буде то што ће немачки, француски, италијански, британски, амерички медији – бар неки од њих – детаљно известити о стравичним шиптарским злочинима. Па ће онда, ваљда, и Ангели Меркел и Емануелу Макрону бити макар мало непријатно кад следећи пут буду требали да се рукују и сликају са масовним убицама.
Рекли бисте да ни од тога нема ништа? Слутим да је тако. Али, нада умире последња.
Драган Ј. Вучићевић
