Протести нису ништа неуобичајено у Француској. Али „жути прслуци“ су другачији. Покрет без јасног организатора никао је на друштвеним мрежама и чине га радници од којих многи никада раније нису били на улицама. Бесни су због нових акциза на гориво које виде као напад на свој новчаник, а не прилог заштити животне средине и државном буџету. То само појачава осећај да политичка каста у Паризу не мари за њих.
У суботу је Париз личио на бојиште. Водени топови, сузавац, барикаде. „Макроне, лопове!“, узвикивале су стотине људи на Јелисејским пољима. У главном граду је било око 8.000 демонстраната, укупно око сто хиљада широм Француске. Незадовољници су бацали цигле ка полицији, запалили камион, оштетили излоге и саобраћајне знакове. Повређено је 29 људи, од тога пет полицајаца.
„Срам било оне који су насилни према другим грађанима и новинарима“, написао је председник Емануел Макрон на Твитеру. „Нема места насиљу у овој Републици.“ У недељу дана на улицама је било око 300.000 људи – две особе су смртно страдале, а повређено је преко шест стотина.
„Макрон као дериште“
Кристоф Каленшон је такође на улицама. Овај занатлија у својим педесетим неуморно протестује на југу земље, у департману Воклиз. Прошле године је гласао за Макрона, али сада неће да чује за њега. „Макрон се понаша као дериште и напросто не разуме нас, људе са села, иако ми чинимо више од 60 одсто популације“, каже Каленшон за ‘Дојче веле’.
„Наша куповна моћ константно опада, а многи од нас морају колима на посао – ове акцизе су последња кап“, додаје он, уверен да ће протести оборити власт.
Но Каленшон је занимљив из још једног разлога. Он је спонтано постао особа којој се медији обраћају када желе нешто да знају о протестима на југу Француске. Јер нема званичних организатора, само један огранак великог синдиката „Моћ радника“ придружио се демонстрантима из солидарности.
То значи да Макрон заправо нема са ким да преговара. Али за тај проблем је добрим делом и сам крив, каже Стефан Ваних, шеф агенције за истраживање јавног мњења СЦП. „Председник је подривао посредничка тела каква су синдикати и уније послодаваца откако је дошао на власт. Он преферира да се обраћа директно људима“, каже Ваних за ‘Дојче веле’.
Он верује да су Макрона затекли жестоки протести што приписује недостатку искуства француског лидера. Макрон (40) никада раније није изабран на неку функцију, чак ни у локалној политици.
„Он спроводи реформе из перспективе рачуновође“, додаје Ваних. „Повећање акциза му можда делује смислено, али његове реформе појачавају дубоки осећај неправде међу онима који већ једва спајају крај са крајем. Посебно јер ове мере долазе након што је повећао порез за пензионере, а смањио онај за инвеститоре.“
Јачање деснице?
Другачије мисли Алексис Спајр, социолог са Француског националног центра за научна истраживања. Он верује да је Макронова стратегија јасна. „Он је активно одлучио да не узима у обзир захтеве демонстраната како би очувао кредибилност као првак у заштити климе.“
То делом има везе са тиме што се ближе избори за Европски парламент и што Макроново бирачко тело махом чини либерално грађанство, добро образовани становници градова. Ипак, тренутно тек 25 одсто Француза мисли да је Макрон добар председник. Тако лоше у првој половини мандата стајао је само претходник Франсоа Оланд, док је рецимо Никола Саркози имао још 44 одсто подршке.
Политиколог Стефан Ваних је убеђен да Макронов тврди став према протестима неће имати добре ефекте у бирачком телу. Неке анкете показују да две трећине Француза подржава „жуте прслуке“. „Више људи ће гласати за десничарске партије каква је бивши Национални фронт. Тренутни догађаји појачавају њихов гнев према елити престонице која не разуме њихове потребе“, додаје Ваних.
Јачање деснице би било по вољи Малика Махјуа (20) који припада млађој генерацији, мање заступљеној на протестима. Овај студент организује излазак на улице у Лилу. Раније је био члан Националног фронта, а сада је у екстремно десној странцу „Устај, Француско“.
Па ипак студент за ‘Дојче веле’ каже да ово нема никакве везе са партијама. „Протестујем јер видим како се моји родитељи, као и многи други људи из радничке класе, муче да споје крај с крајем. Људи мојих година треба да се боре за бољу будућност.“
