Већ на старту треба рашчистити једну битну чињеницу у вези са збивањима у САД протеклих седмица. Њу симболишу млади, политички екстремно леви Американци европског порекла, који клечећи на једном колену (симболични гест покрета „Црни животи имају вредност“) моле своје црне суграђане да им опросте што уживају наводну „белу привилегованост“ у „структурно расистичкој“ Америци XXI века.
Исти гест је пре пет дана направио и председнички кандидат Демократске странке Џо Бајден испред једне цркве у Вилмингтону, у држави Делавер. Исти идеолошки мотив је разлог зашто амерички масовни медији, како електронски тако и штампани, сви листом подржавају протесте (уз изузетак Фокс Њузa), иако их од првог дана прати масовно насиље, паљевине и пљачкање разуларене масе.
Чињеница је да су насиље и хаос на улицама првенствено резултат радикализације „прогресивних“ белаца млађе генерације. Они су буквално једина демографска група у историји света која даје приоритет интересима других заједница – расним и етничким мањинама и имигрантима – над сопственом заједницом и над америчким друштвом у целини. Њихови ставови по расним питањима и имиграцији, штавише, често су екстремнији од ставова већине црних, латино и азијских Американаца. Сам је Бајден, у Алцхајмером помућеним позним годинама, тај феномен на свој начин сажео у изјави да је „нама (Демократама) истина дража од чињеница“.
„Истина“ је за ултралеве прогресивце да је бели, хетеросексуални мушкарац хришћанске вере монструм кога треба уништити и затрти, извор поробљавања, угњетавања, расизма, сексизма, хомофобије и сваког зла кроз векове. А чињеница је, како је ове седмице доказала Хедер Мекдоналд на страницама Вол Стрит Журнала, да је већ годинама полицијска бруталност према црнцима у опадању – скоро двоструко су бројнији полицајци који губе животе од црних криминалаца.
Чињеница је такође да самомржња америчке беле левице има своју верну копију међу европским поборницима отворених граница, мултикултурне „толеранције“ за све осим за аутентичне Европљане, као и демографске замене европских народа мигрантским цунамијем, пре свега из исламског света, уз криминализацију и демонизацију сваког покушаја противљења том исходу. Реч је о феномену колективне самомржње и тежње за самоуништењем без преседана у историји света.
ТРИ КАТЕГОРИЈЕ УЧЕСНИКА
За неког ко се затекао у Америци протеклих дана, пада у очи релативна физичка блискост два света који су у сваком другом погледу удаљени светлосним годинама један од другог. На размаку од само неколико километара имате мирна предграђа у којима живот тече најнормалније, као да се ништа не догађа. Када би, да наведем сопствено искуство, из Арлингтона у Вирџинији после десетак минута вожње дошли у југоисточне квартове Вашингтона, где белци радо не залазе, имали бисте утисак да сте на некој другој планети.
При давању прецизне карактеристике немира у САД, један од проблема је чињеница да се у америчким медијима – као и у страним вестима и анализама – учесници тих збивања третирају као једна монолитна целина. То није случај. Преко дана, у већини градова где су демонстрације регуларно пријављене, на улицама су „нормални“ демонстранти који сматрају да је учињена неправда. Из уистину скандалозног догађаја у Минесоти, многи од њих извлаче закључак о институциналном расизму друштва у целини, а посебно знатног дела америчког полицијског апарата. Реч је о учесницима протеста који полицајцима упућују увредљиве и псовачке поруке понављајући слогане организације „Црни животи имају вредност“. То не представља кршење закона: они се понашају у оквиру оног шта је допуштено Првим амандманом америчког Устава, који гарантује слободу изражавања.
Међутим, пре него што су проглашена ванредна стања и полицијски часови у десетинама градова и јурисдикција, долазило је до промене сцене када падне мрак. Тада се појављују пљачкаши који уопште нису заинтересовани за протесте као такве. Они очигледно само користе хаотично стање као директан повод да би кренули у дивљачко харање, са застрашујућим рушилачким жаром. Пожари које су они подметали понекад су били само мамац за полицију и ватрогасце, како би се руља потом неометано усмерила на тржне центре, бутике и мега-продавнице електронаске робе, на циљеве о којима су се преко друштвених мрежа унапред договорили. Међу ноћним пљачкашима, огромну већину чине црнци заинтересовани за плен који је лако уновчив.
На сцени је и трећа, малобројна група – реч је о можда пар хиљада активиста на тлу целе Америке – који су препознати још из демонстрација које су покренуте одмах после Трампове инаугурације. Ти протести нису имали фокусирани циљ, већ су били израз беса екстремне левице што је Америка себи уопште допустила да неко као он буде изабран за председника. У инфраструктури организовања нереда активни су већином бели јуришници организације „Антифа“. Она себе назива антифашистичком, али има изразито насилни и тоталитарни карактер, проглашавајући „фашистом“ сваког ко није на њиховој екстремној политичкој линији.
“Антифа” координира тачке насиља шифрованим смс-порукама. Њихова је намера да насиље прошире ван градских подручја у предграђа и руралне средине, где поуздано знају да ће демонстранти наићи на легално наоружане беле грађане спремне да свим средствима бране своје домове и породице. Ескалацију насиља желе да искористе за рушење Трампа. Нема ни правног ни логичног разлога да Антифа не буда означена као терористичка организација. Реч је о групи која користи противзаконита, насилна средства да би произвела одређене политичке ефекте. Ако користите насиље у нади да ћете постићи политичке последице које не можете да остварите регуларним путем, онда смо стигли на дефиницију тероризма.
ИСКУСТВО ШЕЗДЕСЕТИХ
Америка још није достигла онај ниво насиља који је виђен 1965. у Лос Анђелесу у „Вотс немирима“, или 1967. у Детроиту када је град горео, или 1968. након што је убијен Мартин Лутер Кинг, а потом у јулу исте године, у време конвенције Демократске странке у Чикагу. Премда смо близу тога, ова збивања нису без преседана. Подсећање на те дане доводи нас на једну интересантну паралелу, за коју тек треба видети да ли је валидна. Почетком 1968. Демократска странка је имала предност међу бирачима. После заузимања амбивалентног става према ерупцијама уличног хаоса, након што су демократе биле невољне да отворено осуде насиље као такво, изгубили су новембарске изборе на којима је победио републиканац Ричард Никсон. Питање је да ли ће кроз пет месеци, као и онда, подршка неодлучних бирача превагнути републиканцима који су виђени као поузданији у одбрани реда и поретка.
Иако многи мисле да ће овим догађајима Трамп бити ослабљен, уколико би сада предузео одлучне мере да насиљу стане на пут и у томе имао успеха, он ће од стране многих бирача који га иначе можда не симпатичу бити перципиран као човек коме ће ипак да поклоне поверење пре него демократама. На сцени су политичари који се напросто утркују у пружању подршке протестима, попут Ненси Пелоси, предводнице демократске већине у Представничком дому, или Ендруа Куомоа, гувернера државе Њујорк, или градоначелника Њујорка Ди Блазија, чија је ћерка ухапшена у Вашингтону као учесница нереда. Пре више од пола века, у јесен 1968. такав амбивалентан став демократама се вратио као бумеранг и допринео Никсоновој победи.
У америчким медијима оваква се питања не постављају. Начин на који се цео проблем третира у мејнстрим медијима је малтене комичан. А приори је Трамп крив за све, без обзира шта се десило и како се десило. То је прерасло у опсесивну трампофобију која више не личи ни на какво новинарство. Стога вреди поставити питање, с обзиром да Џорџ Флојд није ово први црнац који је страдао у рукама полиције, зашто је баш сада дошло до ерупције рушилачког гнева.
УЛОГА ДУБОКЕ ДРЖАВЕ
Ситуација упоредива са данашњом постојала је пре шест година у Фергусону, у држави Мисури, када је дошло до немира који су локализовани, а потом и на Флориди, када је настао покрет „Црни животи имају вредност“. У оба случаја дошло је до смиривања ситуације, јер политичким силама у сенци није било у интересу да се тада заоштрава стање. Не заборавимо, на власти је била администрација Барака Обаме, првог „Афроамериканца“ који је био изабран за председника и који је тада био на средини свог другог мандата. Он и његов тим (Хилари Клинтон, Џон Кери итд) били су послушни извршиоци свих налога „дубоке државе“. Аналогно томе, после Флојдове смрти било би за очекивати да се десе локализовани немири у области Минеаполиса-Сент Пола где се инцидент десио. Стога је посебно вредан пажње начин на који је дошло до метастазирања проблема и његове ескалације, уз активно учешће елемената дубоке државе која Трампу од почетка ради о глави.
Та дубока држава је далеко пре избора, док је он био само кандидат, покушала да га дискредитује кроз тзв. Стилов досије који је припремио истоимени бивши агент британске обавештајне службе МИ6. Он је по наруџби кампање Хилари Клинтон припремио тај досије, у коме се позивао на врло сумњиве руске изворе да би оклеветао Трампа. Између осталог Трамп је оптужен за наводно оргијање са проституткама у једном московском хотелу 2013. и друге сличне ексцесе, тврдње који су изнесене без икакве основе. Међутим, кампања Клинтонове је Стилов пакет проследила Федералном истражном бироу чим је Трамп постао водећи такмац за кандидатуру Републиканске странке. ФБИ је пристао не само да покрене истрагу на тој основи, већ и да почне надзор над функционерима Трамповог тима у предизборној кампањи. Потом смо видели, на примеру агента ФБИ Питера Строка – и његове љубавнице која је такође радила у истој агенцији – како су саучесници подривали Трампа и притом отворено изражавали уверење да ће осујетити његов избор за председника.
У истом је духу и са истим намерама монтирана клопка за Трамповог првог саветника за националну безбедност Мајкла Флина после његовог разговора са руским амбасадором у Вашингтону Кисљаком децембра 2016, дакле у периоду после победе Трампа на изборима али пре његове инаугурације. ФБИ је прислушкивао тај разговор, снимио га, а онда је аранжиран разговор са Флином који је њему био представљен као пријатељски – није било ни говора о покретању неке истраге – за који стога није потребно да буде присутан његов адвокат. Агенти су га током разговора свесно и са предумишљајем наводили на неке контрадикције у исказу о садржају разговора са руским дипломатом. Флин није припремио белешке, а није имао уз себе ни адвоката који би, сасвим исправно, могао да му каже „генерале, Ви не морате да одговарате на ова питања!“
РУСКА УЛОГА?
Хистерија импичмента почела је већ са првим даном после Трамповог уласка у Белу кућу. Нпр. у Стејт департменту је одмах почело договарање високих чиновника, који су листом били проклитоновски опредељени, како да се наизглед легално саботирају одлуке новог председника. Декларисани циљ учесника у анонимном форуму био је да кроз саботажу потеза нове администрације допринесу њеном рушењу.
Да би се новом председнику везале руке, прво је смишљена прича о руском уплитању у америчке изборе и о наводном договору, малтене удруженом злочиначком подухвату, Трампа и Кремља. Демократи су задовољно трљали руке када је именован специјални истражитељ Роберт Милер. Та је истрага сваки дан била у вестима водећих медија, који су самоуверено очекивали да ће он ту нешто да ишчачка, да ће нешто компромитујуће по Трампа изаћи на видело. Међутим, на њихов ужас, после двогодишње истраге Милер је априла прошле године објавио извештај у коме није било ничега, никакве основе за покретање ма каквог поступка против Трампа. То је за антитрамповску медијску и политичку елиту био шок! Водитељка MSNBC-ја Рејчел Медоу је имала малтене хистерични напад. То је било комично гледати: људи који Американце наводно обавештавају о збивањима, који их теоретски анализирају, очигледно се понашају као запенушени поборници једне стране у непомирљивом политичком сукобу.
Након што је Милеров извештај објављен и када је постало јасно да у њему нема ничега за шта би се демократе ухватиле, убрзо је кренула на брзину исконструисана афера о Трамповом телефонском разговору са украјинским председником Зеленским, са тврдњама да је намештан неки quid pro quo, тј. да је Трамп вршио притисак на Украјинце због жеље да дискредитује Бајдена и да је стога закаснио са испоруком пакета помоћи вредног милијарду долара. Било је апсурдно на тој основи покренути импичмент, процес за који се знало да не води никуда. Трампови непријатељи, међутим, не желе да му допусте да буде један једини дан председник који сходно мандату изборног тела обавља свој посао.
Додајмо да неке демократе и сада покушавају да окриве Русију као дежурног кривца за све шта се догађа у Сједињеним Државама. Обамина саветница за националну безбедност, црна Американка Сузан Рајс, у интервјуу за CNN 31. маја изјавила је да збивања на улицама америчких градова долазе „право из руског приручника“, на шта је водитељ Волф Блицер такође без трунке доказа узвратио да је она потпуно у праву, да је на сцени страно уплитање. Интересантно је да кад год Трамп нешто изјави за шта нема доказе сви медији листом истичу да су његове тврдње непоткрепљене чињеницама. Нико од њих, међутим, није упозорио да је и Сузан Рајс ту своју тврдњу изнела апсолутно без икаквог утемељења.
Још једино нисмо чули тврдњу да су ово све заједнички смислили Руси и Кинези, али се чују оптужбе и на рачун самих Кинеза, да су и они уплели своје прсте. Увек је неко други крив, али што се естаблишмента тиче главни кривац за све је наравно Доналд Трамп.
РАСИЗАМ И КУЛТУРА ЗАЈЕДНИЦЕ
У медијској презентацији ових збивања узима се здраво за готово, као апсолутна датост, да је „афроамеричка заједница“ у целини жртва институционалног расизма. Ствари су, међутим, далеко сложеније. Пошто сам предавао на америчким универзитетима и колеџима 1990-их и 2000-их, знам да је био присутан неформални али осетан притисак институција на наставно особље да ублажи критеријуме и гледа кроз прсте одређеним категоријама студената – а управо ти студенти су већ при упису имали предност кроз програме тзв. афирмативне акције. Да би се исправила наводна неправда угњетавања кроз историју, они су већ на старту добијали одређен број поена, што им је давало предност у односу на студенте других раса.
Проблем је да критичари расних односа у САД увек инсистирају на спољним факторима: на друштву и његовим институцијама и на историјском наслеђу, као кривцима за положај афроамеричке заједнице. Врло се ретко помиње стање културних и моралних вредности саме заједнице – а стање је јако лоше. Довољно је само бацити поглед на популарну културу, рецимо реп и хип-хоп текстове, па установити да је присутна глорификација насиља и прихватање криминалног и паразитског начина живота као нормалног, уз културу уживања дрога и третман жена као сексуалних објеката и тотално одбијање концепта обавеза према друштву и породици.
Овде више није реч о споља генерисаном осећају обесправљености, понижености и увређености. Реч је о врло озбиљним проблемима саме заједнице. О њима је нажалост политички некоректно да се говори јер истог часа говорник може бити оптужен за расизам, што је горе од оптужбе за педофилију. Чињенице су међутим неумољиве. Црни мушкарци чине 6 одсто становника САД, али почине 45 одсто убистава. Црнац је осам пута вероватнији починилац насилне крађе од белца. Двоструко више полицајаца гину као жртве црних криминалаца од броја црних ухапшеника који умиру у рукама полиције.
Да би се текућа збивања ставила у неопходан контекст, потребно је упоредити положај црних Американаца – који су још 1965. добили Закон о грађанским правима, након чега је укинута сегрегација – са положајем неких других заједница у Америци које су у нови свет долазиле без игде ичега, у најнеповољнијим могућим околностима, да би убрзо ипак стале на своје ноге. Поменимо пример вијетнамских „људи из чамаца“ који су бежали из Јужног Вијетнама након што су комунисти однели победу 1975. године. Скоро пола милиона њих је дошло у Америку. Током деценија које су уследиле, уз спајање породица и природни прираштај, растао је број припадника заједнице тако да у САД данас има око милион Вијетнамаца и Американаца вијетнамског порекла.
„Људи из чамаца“ буквално су дошли голи и боси, а притом нису ни говорили енглески језик. Они су данас ресторатери, трговци, компјутерски програмери, итд. Незапослених је врло мало. У Америци је скоро један одсто становника на робији или у истражном затвору (преко три милиона људи), али међу житељима вијетнамског порекла њих је десетоструко мање, око 0,1 проценат. У сличном односу је и њихово ослањање на разне облике државне помоћи. Реч је о заједници која има снажну породичну структуру, изразито негује култ образовања и ослонца на сопствене снаге. То све важи и за досељенике из других земаља Далеког истока и Југоисточне Азије: Кинезе, Јапанце, Корејце, Тајванце, али истичем Вијетнамце јер је то заједница која је дошла под најнеповољнијим могућим условима. Нећете их чути да се вајкају да су дискриминисани. Код њих не постоји супкултура уживања дрога. Паразитски начин живота и криминал у целини се сматрају срамотним.
ПОСЛЕДИЦЕ КОРОНЕ ПО ИЗБОРЕ
Кроз мање од пет месеци долазе избори за председника и Конгрес САД. Економска ситуација је пољуљана, а управо је снажан економски раст пре епидемије представљао основу Трамповог позивања на успех његовог тима. Тренутно анкете нису повољне за Трампа, али треба имати у виду често пристрасну интонираност питања у истраживањима агенција за испитивање јавног мнења, као и на искуство из кампање Хилари Клинтон 2016. Тада су многи испитаници давали одговоре у складу са жељама анкетара. Стога можемо мирне душе рећи да ти резултати ни данас нису поуздани. Вероватно постоји маргина грешке у Трампову корист од неких 4-5 одсто.
Пре епидемије економија САД била је на узлазној путањи, а Трамп је имао основа да каже да је на економском плану испунио шта је обећавао. Сада је примарно питање да ли он има довољно времена, ако се укину рестриктивне мере, да до новембра поврати економију а тиме и поверење критичне масе неодлучних бирача. По мишљењу многих стручних аналитичара без политичке агенде, америчка економија има инхерентну снагу за доста брз опоравак. Ово би могла да буде рецесија у облику латиничног слова V, са наглим падом и потом наглим успоном. Та су предвиђања 5. јуна потврђена неочекиваним вестима да је у месецу мају незапосленост у САД пала на 13,7 одсто, при чему је отворено два и по милиона нових радних места.
Стиче се утисак, међутим, да гувернери држава из редова Демократске странке, поготову у Калифорнији, Њујорку и Илиноису, теже да одгоде поновно покретање производње и услужних делатности. Они оклевају, али не зато што одуговлачење има медицинско оправдање, него зато што би хтели да што даље одгоде датум када ће кренути опоравак. Реч је о политичарима који су до те мере идеолошки мотивисани да су спремни да живе и здраве суграђане и даље држе у непотребном карантину и принудној неактивности. У Калифорнији је већ дошло до побуна на нивоу локалних заједница. На пример, када је Илон Маск запретио да ће преместити погоне за производњу аутомобила „Тесла“ у суседну Неваду, одједном су стеге биле олабављене у срезу где се налази фабрика.
На сцени је политички мотивисан покушај да се одгоди повратак Америке на посао. Са друге стране, у срединама са републиканским гувернерима и локалним управама, попут Аризоне где сам провео преко два месеца до краја маја, до потпуног затварања и стриктних мера карантина и изолације никада није ни дошло. Није било ни говора о полицијском часу, забрани кретања за старија лица или затварању паркова. Могуће је да ћемо имати два колосека економског опоравка: републиканске јурисдикције ће имати бржи и лакши опоравак него оне где су демократе на власти.
ПОСЛЕДИЦЕ НЕМИРА
Уколико се хаотична ситуација на улицама доведе под контролу – а Трамп себи не може да допусти луксуз да испадне слаб – на дуже стазе она може да се врати као бумеранг оним политичарима који га оптужују да је допринео поделама унутар нације и критичној ситуацији у градовима. Многим Американцима којима Трампов стил није симпатичан, који не одобравају његову политику у целини или пак само неке његове потезе, свеједно мучан утисак оставља безакоње, угрожавање личне имовине, безбедности људи на улици, или сопственог бизниса, бара, ресторана, бакалнице или хемијске чистионице. Све ово на крају могло би да се покаже као погрешна стратегија оних који су се надали да ће Трампа нередима уздрмати.
На спољном плану, немири ће утицати пре свега утолико што ће допринети даљем процесу релативног слабљења САД на глобалној сцени. Збивања у Америци се у свету посматрају као одраз једног дубоко подељеног друштва, што оно и јесте. Без обзира на расне проблеме, то је друштво дубоко подељено и у политичком и економском смислу, између оних који имају и немају, који су за Трампа и против њега, који верују у глобалну империју или пак желе да се „Америка врати кући“. Такве подељености није било још од 1861, када су се Јужњаци одвојили од Уније… са познатим исходом.
Срђа Трифковић – спољнополитички уредник месечног магазина „Крониклс“ и ванредни професор на Факултету политичких наука у Бањалуци. Ексклузивно за портал Нови Стандард
