Забринуо се хамбуршки Шпигл што је „ових дана међународни систем правосуђа изгубио зубе“. И желео је да сазна: „Шта је то пошло наопако?“ Те су се сетили да је прави саговорник Kарла Дел Понте (1947) – јавни тужилац у Швајцарској, главна тужитељка Међународног кривичног суда за бившу Југославију (1999-2007), имала улогу и у Међународном кривичном Трибунал за Руанду, до 2017. била је део комисије УН која је истраживала кршења људских права у Сирији. А, констатује Шпигл „у Хагу је процесуирала неке од најгорих ратних злочинаца 20. века“.
Двадесети век је век Оскара Поћорека, цара Вилхема II од Немачке, па Адолфа Хитлера, Јозефа Менгела, Хермана Геринга, Мусолинија, генерала Франка… Не, не мисли Шпигл на њих.
Можда су се сетили оних који су одлучили и бацили атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки?
Можда злочинца чији чин је овековечила чувена слика из Ми Лаја?
Можда команданта и сарадника који хватају и ликвидирају као звер легално изабраног председника Садама Хусеина, а који је лажно оптужен да је имао опасно хемијско или биолошко оружје?
Можда Веслија Кларка који је предводио операцију „Милосрдни анђео“?
Не, не, не!
„Бивши председник Србије Слободан Милошевић један је од људи које сте процесуирали. Када сте га упознали, да ли вас је било шта изненадило?“, конкретизују новинари Шпигла питањем ко то беше „један од најгорих ратних злочинаца 20. века“.
То ваљда би смешно и 74-годишњој Карли из Тићина код Лугана па поче да дечацима из једног од најпрестижнијих њузмагазина на Западу објашњава како ју је „једино изненадио начин на који је (Милошевић) испитивао сведоке током суђења. Многи од њих су и даље у њему видели председника и били су престрашени. Чак су и неки од њих одустали да сведоче.“ Ужасан злочин!
„Застрашивао је сведоке“, надају се сензацији амбициозни дечаци испитивачи, јер мора бити неких „удружених злочиначких подухвата“ код „једног од најгорих ратних злочинаца 20. века“?
Али, не. Можда би се Џефри Најс „сетио“ и застрашивања, али Карла зна за друге проблеме, сасвим недопустиве: „Наше судије су, наравно, биле изузетно предусретљиве с њим.“ Ужас!
Кад уђе Слоба судије питају: „Господине Милошевићу, како сте? Јесте ли добро спавали? Да ли се осећате довољно добро да одговорите на нека питања?“ Ма, да ли је то могуће?
Уместо да му кажу: Ћути псето! Како су се овде оглашавали озбиљни помоћници заштитника западне културе: „Забрањено за псе, Јевреје и Србе!“
И још нешто чиме се одређују „најгори злочинци“ износи тужитељка – замислите, он се у Хагу бранио сам „што му је давало прилику да одржи своје политичке говоре на суду“. Е, после две године кад је дошло скоро до краја суђења, каже себи велика Карла, од понедељка ћу ја њему рећи шта треба да чује. И бацити га на плећа! Видеће он свог Бога! Али, ето, свет није имао прилику да то види, јер „ стигла је вест да је Милошевић умро у својој ћелији“.
Обратите пажњу, ово није зезање у неком ријалити-шоу, већ интервју Шпиглу.
Чувени Шпиглов интервју.
Како се дошло до тога да буде апсолутно највише оптужених и осуђених Срба, питаше они најглавнију тужитељку. Просто.
„Међународна заједница, НАТО, имали су доказе о злочинима које су починили Срби и то су нам пружили, што је убрзало ствари“.
НАТО, читаво време страна у сукобу, а на крају 1999. и отворено се упушта у бомбрадовање Срба, кључни је прикупљач доказа!?
Да би се видело како се заиста ради о непристрасном и независном суду (impartial&independent tribunal) и независним тужиоцима, ваља се вратити у годину 1999. када НАТО и Запад противно међународном праву и без одобрења Уједињених нација, а кршећи Повељу УН, креће у бомбардовање СРЈ, а онда као део ратних операција наступају и Хашки суд и тужиоци који – против председника стране која се брани подижу оптужницу.
Независно тужилаштво се храбро појавило као део агресорских трупа: „Дана 27. маја 1999, у јеку агресије НАТО на СРЈ, Луиз Арбур, тужилац Хашког трибунала, саопштава да је Милошевић оптужен за злочине против човечности на Косову и Метохији. Поред Милошевића, оптужени су и други највиши државни званичници: Никола Шаиновић, Милан Милутиновић, Влајко Стојиљковић и Драгољуб Ојданић. Након подизања оптужнице против Милошевића, за њим је расписана међународна потерница…“
Али, правда је на Западу прагматична. Па се неколико дана касније „почетком јуна 1999, Милошевић у циљу постизања мировног споразума, у Београду састаје са представницима Контакт групе: Мартијем Ахтисаријем (изаслаником ЕУ), Виктором Черномирдином (изаслаником Русије) и Стробом Талботом (изаслаником САД).“
Добро, постојала је таква „независност“ у историји – није Карла неука а новинари Шпигла имају најбољу новинску документацију у свету са десетином доктора наука па су могли да се обавесте – али то се пре звало преки судови него независни и нису правили комедију од својих резултата.
Обећавали су оправдану омазду али не катарзу.
Али, ту није крај описа „независности“ хашких тужилаца.
Карла дел Понте ће тако и у овом интервјуу, ипак, признати да је „такође тачно да САД нису желеле из политичких разлога да испитујемо ратне злочине на Косову. Имали смо много проблема с истрагом ОВК, косовске милиције, јер су нас САД успориле.
Шпигл: Да ли су вам амерички политичари изричито рекли да не истражујете Косоваре?
Дел Понте: Не, јер сам тада могла да се жалим у јавности. Али Мадлен Олбрајт, која је у то време била државни секретар, рекла ми је телефоном: Карла, полако, полако. Будите опрезни са (бившим лидером ОВК Рамушем) Харадинајем, иначе ће бити немира на Косову.“
Лепо описано. И вероватно је све било много, много грубље, али без љутње. Зна независни тужилац границе своје независности. И не мари што јој и данас мало измиче логика.
Зар Мадлен Олбрајт није амерички политичар? И њен позив није изричит притисак? Ко је још имао право да тако пријатељски зове тужиоца (наравно и судије!) и шапне „но, но, лепотице“!
Иако после говори како су за постојање таквих судова најзаслужнији Американци и Руси (мисли на послератни период), не верујемо да би дотореса Карла тако нежно говорила да ју је, у неком тренутку, позвао Путин или Лавров. Ту не само да би „могла да се жали у јавности“ него би се извела операција показивања какви су зликовци ови са Истока.
Како неко ко за себе тврди да је назависан стуб независног судства може да тако олако прелази преко најочигледнијег удара на независност? Зато што она себе, Хашки суд и добре америчке политичаре доживљава као виша бића у односу на унапред одређене осуђенике.
Она је извршилац колонијалне правде. Ми смо недорасли дивљаци, који не умемо да се понашамо на „цивилизован начин“ и она ће да нам, у име цивилизације, објасни како треба.
Да НАТО прикупља доказе за суд, ништа нормалније! Ко ће други ако НАТО неће? Као што је најнормалније да НАТО омета истрагу. И још нормалније је да хашки тужилац служи као батина против једне стране у ратном сукобу!
Неће се независни тужилац наљутити, шта год да НАТО чини: „Никад не знате тачно који су мотиви за ометање истраге, али они су били тамо. Пример: НАТО је био присутан у Југославији и могао је лако да ухапси (лидере босанских Срба Радована) Караџића и (Ратка) Младића, али нису. Па ипак, Суд за Југославију је ионако на крају био успешан.“
Независни тужилац суда који су основале УН доноси правду уз помоћ оних који су противправно извршили агресију на Милошевићеву државу.
Тако и Герхард Шредер, један од најгорљивијих заговорника бомбардовања Срба, није „ратни злочинац“ већ је, кад је Карла успела да се састане с њим, „постао један од мојих најважнијих савезника у хапшењу Милошевића“.
Али, по чему је онда хашки казнени инструмент суд? Зар то није сличније казненој експедицији?
Кад суд прескочи Рамуша Харадинаја („Како су медији својевремено писали, реч је о готово 30 сведока и чланова њихових породица који су ‘нестали са лица земље’, а који су имали везе са ратним злочинима бившег команданта ОВК и допусти му да убије.“) онда он престаје да има икакав ауторитет за Србе.
Може сила наметати пресуде, али не може имати ауторитет. Ауторитет је мало комплекснији од силе.
Али, шта о таквој установи може да мисли и сам Харадинај? Да се покаје? Да се плаши и не убија више? Зна се да су таква питања излишна.
И што би се тог суда онда плашио Анте Готовина, Насер Орић или било ко од „сарадника НАТО“ на терену? Па и они су задужили Пентагон.
Али, Запад нема с тим проблема. Зашто?
Зато што њих не занимају правда и мир међу људима који су изашли из рата. Они именују Карлу да она у процедури која је сценски приказ – све заиста личи на суд – тражи казне за оне који су били непослушни, а да никад никоме нигде на свету више не би пало нам ум да не послушају Империју. Зна се да је њена тужба готово пресуда.
Не треба њима „независни“ суд да јави ко су били „добри“ а ко „лоши“ момци, то обаве „слободни“ медији пре тога.
Али, и то има своју границу.
Хана Арент је у познатом есеју „Лаж у политици“ уочила да се измишљивачи лажи толико сроде са својим производом да почну да стварно верују да је она – истина. Ево, Карле дел Понте у тој улози.
На све те чињенице изванредни Шпиглови питачи ће констатовати како су „многи људи у то време мислили да се појављује међународни систем кривичног правосуђа“. „Да“, узвикнуће Карла дел Понте, „то смо мислили – фантастично. Трибунал за Југославију је успео, за Руанда такође, иако су неки осумњичени још били на слободи. А онда је дошао Стални кривични суд и помислили смо: Напокон смо успели. Постоји међународна надлежност и она ће имати превентивни ефекат. Али, за само неколико година све је кренуло низбрдо.“
Како је то могуће? „Оснивање Међународног кривичног суда било је огроман корак. Али само то није довољно. Потребни су и људи који то представљају са самопоуздањем“, говори жена која се од правничких особина пре свега истицала истицањем потребног самопоуздања.
Па и Џефри Најс, како год га видели, за себе је веровао да изгледа уверљиво самопоуздан. И ини.
Та Карлина констатција о пропасти велике идеје изгледа као оне космичке „црне рупе“. Одједном све пропадне, а ми не знамо ни како ни зашто.
Није њој проблем у томе како су они и те институције радиле. Не, њима не може ни да падне на памет да нешто није у реду у колонијалном приступу на крају историјског пута либералног капитализма.
Да, све је пропало, јер „међународна заједница“ више није могла да се сведе на НАТО, а ови други играчи који су се појавили и ојачали не држе до колонијалног правдовања Карле дел Понте, да је „ратни злочинац“ онај на кога се извиче западна штампа, па га попреко погледа неки бадаваџија од западних политичара, а онда намигну – јавном тужиоцу…
Карла је ваљда превидела један текст Хенрија Кисинџера објављен у доба агресије у Њузвику, у коме је важнији у систему али умнији, објаснио да је Запад тада ископао непремостиве јазове према Русији, Кини…
Уосталом, иако је Пекинг осам хиљада километара далеко од бомбардоване Србије „због напада НАТО на СРЈ, председник Народне Републике Кине Ђанг Цемин је војску Кине упозорио да мора бити спремна за рат“.
Нестајало је тог „идеалног света“ у којем је одрасла девојка из Тићина. Урушио се, иако то њеној екипи још није јасно. Тако она зна да данас несумњиво нема ништа важније него да „главни тужилац у Хагу, на пример, изведе на суд сиријског диктатора Башара Асада“. И за сузе и за смех!
А онда следи поређење: „За Асадом је постојала међународна потерница, он више није могао да напусти своју земљу. То је био случај са Милошевићем.“
Асад је вероватно у тим главама „најпознатији ратни злочинац XXI века“. Али, Руси данас могу да не верују да легално изабрани председник кога, као Садама Хусеина или Гадафија, руше САД треба да буде дат Карли да га она угура у „удружени злочинчиначки подухват“. И, ето. Нема суђења.
А, не престаје да се прси Карла ко дете пред луткама ратника, „да сам још увек главни тужилац у Хагу, одмах бих затражила приступ доказима које је ова комисија прикупила против Асада. Као главни тужилац, морате бити активни. У супротном се ништа не дешава.
Шпигл: Били сте део те комисије. Једно контроверзно питање које сте морали да решите јесте ко је користио хемијско оружје у Сирији.
Дел Понте: Комисија није желела да постане јавно да су побуњеници такође користили хемијско оружје. Али доказ је био јасан“.
Глупо је питати тужиоца из Хага да ли би ју неко назвао, као некад за Харадинаја, и рекао „но, но девојчице из Тићина“. Одговор је опште познат, тако да је питање излишно. Али сад нећемо ни доћи до те ситуације.
Нема више ко да чује Карлу. Јесте, да Ентони Блинкен изгледа много мобилније од бакице Мадлен, али његова моћ је само сенка оне моћи.
Јанг Ђечи, који је предводио кинеску делегацију на преговорима у Енкориџу, Аљаска, у марту, немилосрдно је одбацио било какву могућност да Американци и даље играју супериорнијег партнера. Доста је било. Објаснио им је да је прошло врема кад је имало смисла да су они себе звали „међународна заједница“.
Било па прошло.
Тако се и Карли измиче да она приводи „ратне злочинце“.
Зато је логично питање западног медија њеног сарадника на истом послу: „Асад је и даље председник Сирије. Остали ратни злочинци такође су се ослободили. Да ли вас то љути?“
Правница доскора овлаштена да читавом свету доноси принципе „правне државе“ не упозорава медијске тужиоце да неосуђени људи нису „ратни злочинци“, него песнички узвикује:
“Никако! Стално понављам себи да ће у једном тренутку правда превладати.“ „Одакле нада?“ „Моја нада је из искуства које сам стекла током живота. Моје особље и ја смо пуно тога изградили. То је још увек тамо. И неко ће доћи да узме узде.“
У свету из кога долази Карла дел Понте депресија достиже пандемичне размере. Много је већи проблем од ковида-19. Тако да марш још једне особе са оптимизмом без покрића неће ништа променити.
Има ли јаснијег симптома него кад Карла дел Понте признаје да су „УН још увек неопходне. Апсолутно. Само им коначно треба дати моћ која им је додељена у Повељи.“
То што је УН дато у Повељи је пре оно што данас гледамо него оно коло у којем је играла Карла са Медлин Олбрајт и Герхардом Шредером. Али она нема способност да то види.
Свет у коме она живи не показује да ће се ствари вољно мењати. Тешко нама, али сад већ – тешко и њима.
