Коста Алексић, Србин који је сам уз помоћ његове супруге Љубице одбранио село Тачевац од тзв ОВКУ селу Тачевац, које се налази на самој „административној линији“ са Косовом и Метохијом више нема никога ко би запамтио херојство Косте Алексића Које и његове супруге Љубице у љето 1999. године када су сами одбранили њихово село у које су упали припадници тзв ОВК. Коста је бранио, а жена му је приносила муницију. У селу Тачевац више не живи нико, па ни Која и Љубица, који су након ватреног окршаја тек послије вишедневног наговарања полиције и војске одступили на резервни положај у селу Мала Шатра, које се налази на пет км удаљености. Вјерују да је то само привремено, јер се надају да ће се једног дана вратити на своје имање и свој родни праг. Љубица и Која живе усамљенички у шумарској кућици која им је привремено дата и коју су сами реновирали и уредили за живот……………Из куће се Која оглашава, то га је научио живот док је живио у Тачевцу, тек послије трећег позива и након што добро осмотри кроз размакнуте завјесе и процијени госта који му је у дворишту.-„Пријатељу, немој да замериш што нисам одмах изашао из куће, јер волим да осмотрим човека који ми је у дворишту. Овде случајних пролазника нема. Или си намерно дошао код мене, или си дрвосеча јер овим путем други нико не иде. Јес’ грдно сам се онда замерио Албанцима те морам добро да размислим да ли сам ту када ме неко зове или нисам.“ -Објашњава осамдесетогодишњак излазећи из куће са пушкомитраљезом у рукама.-Овако стари Коста описује догађај:“Једног јутра угледам да су планули кућа и сено Сарића и знао сам да је моја кућа следећа. Е, онда ухватим заклон иза једног храста и поред себе поређам пушкомитраљез, аутомате, карабине и бомбе. Принесем доста муниције и онако за себе кажем: Сад ћете видети како Муса дере јарца, па ком’ обојци ком’ обујци!“ Љубици, која је била још куражнија од мене, кажем да је њено само да ми доноси муницију и да ми се јавља с времена на време да знам да је жива. У међувремену сам некако успео да преко неке старе војне радио-везе, коју сам имао већ 20 година, обавестим полицију у Куршумлији, да почиње окршај са УЧК и то ме је, како се касније испоставило, спасило. Е, кад су кренули од куће Сарића арлаучући из свег’ гласа, а било их је поприлично, припустим их на једно 100 метара па прво испалим рафале из пушкомитраљеза, а потом, да би изгледало да нас је више, наизменично сам пуцао из аутомата и карабина. И тако, са једне стране Љубица и ја, а са друге на десетине УЧК наоружаних до зуба. Око мене на хиљаде чаура, баба носи муницију, Бога ми, борба је потрајала више од два сата. Пуцао сам из свега што сам имао. Албанци су све ближе прилазили а мени поглед према путу којим треба да стигне полиција. И стварно, када сам мислио да нам нема спаса, угледам полицајце који су као без душе трчали километрима и за свега неколико минута разбили УЧК јединицу. Ето тако ти Љубица и ја одбранисмо село и ја не утроших она два метка намењена Љубици и мени, која сам држао у џепу.“(На жалост мало прије сам сазнао да нас је Коста напустио прије мјесец дана и преселио у Небеску Србију међу друге српске јунаке)
