„Поштована Господо српска, браћо и сестре,
У свим временима и народима слављени су као велики људи, изнад свих других, они који су положили живот свој за пријатеље своје или ближње своје. Такву љубав, показану жртвовањем себе за пријатеље и ближње, назвао је Спаситељ наш највећом љубављу.
У ширем обиму, таква се љубав може односити на оне велике људе који полажу живот свој за цео један народ. У најширем обиму она се односи искључиво на Сина Божијег Исуса Христа, који је положио живот свој на крсту за васцели род људски.
Према томе, Божије је, а не човечије, положити живот свој за све човечанство; док је за обичне велике људе: положити живот свој за пријатеље и ближње, а за највеће синове човечије: положити живот свој за цео један народ… .“
– Владика Николај Велимировић (Одломак из дела “Беседа о Дражи“)
Недавно се навршило годину дана од херојске смрти Димитрија (Саше) Јојића, Србина из Новог Сада који је погинуо у Сирији борећи се са Русима и осталим сиријским савезницима против Исламске Државе и њихових помоћника и ментора.Пре тога је војни занат „испекао“ на бојним пољима Новорусије, где је и одликован за храброст и пожртвованост. Неко ће се запитати шта му је то требало, шта има Србин из Новог Сада да иде у тамо неку пустињу хиљадама километара далеко од Србије и још тамо да погине у неком глупом рату у ком се не знају јасно ни актери, ни разлози, ни исход.
Ако кренемо таквим, клизавим и потенцијално опасним путем релативизовања, превеликог поједностављивања и банализовања, можемо завршити на (пре)испитивању читаве наше историје и сумњањем у све жртве и животе изложене на олтар вечности, а положене зарад наше садашњости и будућности оних који тек треба да дођу.
Он, који је ступио на ту позорницу и своју улогу изнео до краја, остаће вечно уписан у „глумачку поставу“ ове генерације и овог доба, док ће бројни негодујући звиждуци и добацивања из публике, од стране оних који никада неће ни ступити на ту бину, проћи незапажено и незабележено.
Каже се, није мртав онај који је умро, мртав је онај који је заборављен. И заиста, ако је Димитрије, телом мртав, а духом и нашим помињањем жив, шта су онда стотине хиљада и милиони оних који су до сад живели, који данас живе и који ће сутра живети а чији ће живот проћи „незабележено“ зато што за живота нису успели, или нису могли/хтели да учине нешто чиме би се издигли изнад непрепознатљивости и створили од свог имена „бренд“ и мит? Ко је ту онда „луд“ ? Ко је ту онда жив а ко мртав? Онај ко се дрзнуо да баци рукавицу смрти у лице, изазове је на двобој и победи је, или они који ће цео живот проживети а да ће се плашити смрти све док не дође по њих? Димитрије је жив и Димитрије ће живети, док ће сви они који мисле да је „залуд ратовао“, проћи и нестати као да никада и нису били и постојали. У томе је поента и суштина. А ко је заправо био Димитрије? Тешко је рећи. Једно је слика коју ја имам о њему, а друго она коју су ми о њему створили он сам и људи из његовог најближег окружења. Те две слике се углавном преклапају али је свака посебна на свој начин. Прво бих напоменуо оно што су ми о њему рекли други, затим оно што сам сам имао прилике да „склопим“ у глави.
Још од малих ногу био је, говоре његови најближи, срчан и „човек од акције“ , био је храбар, тренирао борилачке спортове, волео да ради на себи и напредује. Волео је да „истерује правду“ . Често је у животу мењао адресе становања, школе и државе. Пробао је да студира али му није ишло, па је одустао, знао је да му је другде суђено да буде. Био је велики навијач ФК „Војводина“ из Новог Сада. У Новорусију није отишао „наивно“ и на „препад“ ; темељно се припремао, тренирао, учио језик, упознао Рускињу у Москви која ће му после постати и жена и родити сина. Веома је озбиљно, без заблуда и фантазија, приступио рату и добровољном војном позиву, снажећи себе и телом и духом, желећи да буде Христов ратник у пуном смислу и значењу те речи, један од милиона оних „несветих а светих“ који можда и нису „најбољи“ хришћани, али се труде да буду што бољи људи. А предуслов да се буде добар хришћанин јесте да се буде добар човек. Тамо у Новорусији су све његове, добре и лоше, особине дошле до изражаја, јер рат увек буди и оно најбоље али и оно најгоре у људима, како кад и како у коме. Био је одговоран и волео да себи задаје обавезе како не би био докон и беспослен. Није се плашио смрти. Дубоко је веровао иако то није претерано показивао. Такође, волео је људе иако је према њима често имао двојако опхођење, од једног до другог, док је једнима за њихово добро помагао, другима је бранио да долазе у рат. Онима којима тамо није место, и могу боље, он је рекао иди, а онима којима је позив рат и који у њему највише, рекао “за мном брачо“. Пошто му Новорусија није представљала довољно велику авантуру, одлучио је да се отисне даље и придружи руским трупама у Сирији, да брани православље у његовој колевци, у Светој земљи, од најезде исламистичких хорди.
Веровао је да се рат најбоље може водити са пушком у руци, он није био речит човек, није волео много да говори, веровао је у лични пример. Оставио је за собом жену и сина, мајку и сестру, бројне пријатеље и познанике који остају да сведоче о његовој храбрости и величини, која ће временом постајати све већа и већа.
Упознао сам га још 2012. године, дакле пре пуних 6 година, када смо заједно, 10 дана, пешачили од Крушевца до Косовске Митровице у „Видовданском маршу“ . На том пешачењу сам имао прилике доста да разговарам са њим и да га поприлично упознам. Пошто сам био најмлађи на том ходочашћу (имао сам свега 16 година) , он је „преузео“ ту улогу „старијег брата“ и бриге о мени, комбинујући озбиљне савете и препоруке и неозбиљне, мангупске штосеве уперене на рачун мојих година, детињастог изгледа, превеликог идеализма и занесености. Али чак и у тим штосевима сам видео да нема лошу намеру и да веома цени то што сам се придружио тој скромној групици од 20-ак људи који пешаче скоро 200 километара да би се, макар у некој мери, захвалили и одужили бесмртним косовским јунацима. Затим се нисмо видели три године, чули смо се повремено, све док нам се животни путеви нису поново укрстили у Русији и после у Новорусији. Све је почело када сам видео на Фејсбуку његове слике из Новорусије. Он, са пушком у руци, униформисан, око њега снежни пејзаж руског села зими, као какав филмски јунак. Истог тренутка сам пожелео да будем то исто, на том истом месту. Након што ме је месецима одговарао од доласка тамо са својих 18 година (у међувремену сам напунио и 19) , на крају је попустио видевши моју упорност и након моје „претње“ да ћу доћи тамо уз његову помоћ или не. И тамо је бринуо о мени, јер сам и тамо био најмлађи (19 година), није дозволио икоме да ме малтретира због година или било чега другога, иако му „заштиту“ никад нисам тражио, он је то сматрао својом „дужношћу“ као „старијег брата“ . Али ме није желео тамо, знао је да сам створен за више и боље, и да се рат не води само пушком. Када смо се растајали, нисам ни слутио да ће то бити последњи пут, барем што се овоземаљског тиче. Прошло је доста времена од мог одласка из Новорусије до његовог одласка у Сирију, испреплетене његовим повременим посетама Србији, у којима се нисмо успели видети и поразговарати због разних објективних препрека са моје и његове стране. Када сам сазнао, пре мало више од годину дана, да је погинио и то у Сирији, био сам више него потрешен. Као да ми је неко најрођенији погинуо, иако ми у том смислу није уопште био род. Али јесте у једном ширем, већем смислу. Био је (не само, али првенствено) брат у Христу, саборац, пријатељ, али и један од „камарада“ у свеопштем и непрестаном рату овде на Земљи, који није само тамо на ратиштима Новорусије и Сирије, већ свуда по свету, где год се ратници једне или друге стране налазе. Овај текст који посвећујем њему је мој тренутни, скромни допринос очувању његовог спомена, лика и дела, док не будем у могућности да му се озбиљније одужим, онако како он то заслужује.
Димитрије је, да закључим, био оно што нам највише недостаје, данас, када верујемо да малтене све имамо и да нам скоро ништа не фали у животу. Био је ХЕРОЈ. Херој наш насушни, који нам недостаје толико данас а који нам је потребан исто толико колико и тај ХЛЕБ наш насушни, који помињемо у својим молитвама. Димитрије је био један такав херој, анахрон и ванвременски, универзалан а наш, у времену које презире хероизам и херојски начин живота. „Само буктињама, збори се кроз тмине“ , писао је Дучић у својој песми „Химна победника“ . А те буктиње, те ватре, пале они побуњеници против лакомости и лагодности живота, пасивности и апатије, безвољности и мрзовољности, то су ти дискретни хероји данашњице, који, на сваки могући а њима својствени начин, својим животом и делом сведоче о величини живота и тога за шта се боре. Такав је био и Димитрије и као његов славни имењак и претходник, Свети Димитрије Солунски, положио живот за православље и тиме створио путоказ за оне који долазе, за шта се треба борити. Средства могу да варирају, али циљ мора бити исти. Димитријеву борбу, на овај или онај начин, у рату и миру, у животу и смрти, настављамо ми који смо имали прилике да га упознамо и који ћемо о њему причати онима који су данас живи и онима што ће тек сутра бити рођени. И као што би народни песник рекао у приповетци о Бановић Страхињи: „неко беше“ Димитрије Саша Јојић.
Никола Јовић
