Чудноват је животопис ратника Богољуба Васиљевића из села Барича код Обреновца, а још необичнија судбина највишег одликовања тог доба – Карађорђеве звезде са мачевима – који је родољуб заслужио, и никад ставио на груди.
Овако своју приповест за „Политику” почиње Антоније Ђурић, књижевник из Чачка, и ниже опис јуначких дана Србина из Барича, које је описао и у својој повесници „Солунци говоре”…
Васиљевић је 15. новембра 1914. са командиром и још неколико војника био у патроли на левој обали Колубаре, у Великом Пољу. Ту је, у окршају са непријатељем који је надирао ка реци, тешко рањен командир. Војници су хтели да га изнесу из битке, али без успеха. Могли су само да изгину, јер су Аустроугари тукли све жешћом ватром.
Стигли су тек да рањеног старешину повуку неколико метара и оставили га у једном лугу, прегазили реку и вратили се на десну обалу. Кад је за то сазнао командант сектора, пуковник Милојко Лешјанин, позвао је поднаредника Васиљевића, наредио му да се одмах врати и види шта се збило са рањеним командиром.
Васиљевић је сместа извршио наређење. Узео је пешкир, везао на пушку и прешао преко Колубаре, међу непријатеље. Каза да је парламентарац. Кад је дошао до места где су оставили рањеног командира, не затече га. Рекоше му само да је заробљен и да су га војници генерала Оскара фон Поћорека пренели у Стублине, у пољску болницу.
У то село одвели су и Богољуба, везаних очију, и предали га аустроугарском официру који је командовао тим сектором. Преко тумача, Васиљевић је као тобожњи парламентарац објаснио да је дошао да тражи краћи прекид ватре, како би обе стране покупиле тешке рањенике и сахраниле изгинуле.
– Нема потребе да се за то бринете – осорно је саопштио надмени официр. Ви који сте још живи спасавајте своје главе, пошто ћемо ми у року од пет дана ући у Ниш, тамо где је сада ваша влада.
Пркосан и честит ратник, Васиљевић је одмерио непријатељског команданта од главе до пете и узвратио:
– Бићете у Нишу, свакако, али као заробљеник.
Официр је прогутао увреду и разговор се на томе завршио.
Праћен стражом, и даље везаних очију, Богољуб је враћен на десну обалу, међу своје, и рапортирао пуковнику каква је судбина снашла рањеног командира. Али, и прећутао ону реченицу, упућену аустроугарском заповеднику.
Није прошло ни тридесет дана, а Поћорекова војска била је страховито потучена у великом окршају на Космају. Међу заробљеницима који су пали у руке српских ратника нашао се и онај виши непријатељски официр са Колубаре и одведен је управо у Ниш како му је Богољуб ономад и прорекао, у заробљенички логор.
Кад је разабрао где су га довели, припадник војске цара Фрања Јосифа јави се на рапорт и нашим официрима описа сусрет са поднаредником „парламентарцем”. Био је, вели, запањен његовим држањем, и то у време кад је изгледало да је Србија сломљена, да губи рат. И, изразио своје мишљење да поднаредник, због нечувене храбрости, заслужује одликовање.
Убрзо су проверени наводи ћесарског официра и сазнало се да му је вакелу држао Богољуб Васиљевић. Одмах је одликован Карађорђевом звездом са мачевима.
Али, судбина се поиграла овим високим орденом, као и животом Богољубовим. Требало је да велику част прими у Београду, на свечани начин, али то никако није одговарало његовом непосредном старешини, те га је те седмице послао кући, на одсуство. Тако је свечаност прошла без Васиљевића а дани који су следили нису обећавали ништа добро, па се заборавило на ордење и светковине. Дошла је и 1915, српска војска кренула је у повлачење преко Албаније а поднаредник из Барича никад није сазнао да је одликован. Јуначки се борио и на Солунском фронту и за то добио златну Обилићеву медаљу за храброст, а по повратку у отаџбину скромно је живео у родном селу и ту, у Баричу, и умро 1923. године.
Осам година после Богољубове смрти, учитељ Радослав Ђорђевић рекао је свом ђаку Андрији Васиљевићу да поручи мајци Макрени нека дође у општину и преузме неко одликовање.
„Сећам се као да је јуче било”, описао је Андрија тај догађај Антонију Ђурићу, много година касније. „Ишао сам у четврти разред основне и мајка ме повела у општину где су нам уручили Карађорђеву звезду са мачевима. Кад сам одрастао сазнао сам како непредвидив бејаше пут тог златног одликовања, и због чега га мој отац никад није понео на грудима”.
Кад је дошао нови, Други рат, Карађорђева звезда пала је у руке Немцима. Бежећи од бомбардовања 1941, породица Богољуба Васиљевића напустила је огњиште, и кад су се после неколико дана вратили део куће био је већ срушен, ствари испретуране, Немци су штошта однели, поред другог и Карађорђеву звезду којој се никад није обрадовао почивши српски јунак. Остала је само повеља о одликовању, која се и данас чува.
