Митровданска битка новембра 1992. године, заједно са битком за Коридор 1992. године, спадају у две најсјајније војне победе у Отаџбинском рату од 1992. године до 1995. године. За Митровданску битку се слободно може рећи да је једна од најсјајнијих битака у целокупној историји српског народа.
Октобар 1992. године обележен је снажним нападима хрватске војске на херцеговачком ратишту, пошто се претходно из Херцеговине потпуно повукла Југословенска Народна Армија (ЈНА). Упоредо са тим хрватске снаге извеле тзв. операцију „Липањска Зора“, у којој је српско становништво протерано из долине Неретве, након чега су здружене хрватске и муслиманске снаге кренуле у даље нападе на Србе како би заузели читаву Светосавску Херцеговину.
До 26. октобра 1992. године, уз многе губитке, Хрвати заузимају највишу Коту на брду Влаштица изнад Требиња. Колико је та Кота била битна говори и чињеница да су многи Грађани Требиња и околине, у страху од надирућих непријатељских снага, већ почели да се припремају за бег. Међутим, врло брзо је дошло до стабилизације на фронту око Требиња и ова опасност је спречена. Најзначајнија битка је, међутим, тек предстојала.
На Митровдан 1992. године почела је хрватска операција коју су они назвали „Бура“ (код нас позната као „Митровданска офанзива“) када је комбинованим снагама Хрватске војске (ХВ), Хрватског Вијећа Одбране (ХВО), Плаћеника и тзв. Армијe БиХ извршен свеопшти напад на источну Херцеговину на фронту дугачком неколико стотина километара од Попова Поља до Борака чије су линије држале у највећој мери Невесињска и Билећка бригада Војске Републике Српске (ВРС).
Хрватски циљ је овог пута био исти као и у тзв. Олуји — протеривање српског становништва из наше колевке Херцеговине и избијање на границу са Црном Гором, што би им потпуно отворило пут ка реци Дрини, о којој Хрвати маштају још од времена Анте Павелића.
После пет дана жестоких борби напад је успешно одбијен и ово је највећа битка Херцеговачког корпуса ВРС у рату од 1992. године до 1995. године. Однос снага је био десет према један, артиљеријска припрема је била жестока и трајала је пуних шест сати. Укупно је тада испаљено на српске положаје између 15 и 20 хиљада граната.
Хрвати су рачунали на чињеницу да је Митровдан најчешћа Крсна Слава међу Херцеговцима у невесињском и билећком крају и да ће баш тај дан искористити да нападну неспремне српске Борце. Међутим, управо то што је био Митровдан и што су редови Невесињске и Билећке бригаде били проређени показало се као срећна околност, јер су избегнути велики губици у том првом удару. Укупно су погинула 42 Борца Невесињске бригаде и преко 300 је рањено. Непријатељ је, према њиховим информацијама, имао 580 погинулих и преко 1.000 рањених.
Тог Митровдана све што хода у Херцеговини се дигло на ноге. Свим Херцеговцима је врло брзо постало јасно да је то битка за опстанак или нестанак. Војно способни мушкарци су буквално са припремања славских трпеза отрчали на прве линије фронта. Деца су пунила џакове са песком, мајке и жене су кувале, спремале џакове и организовале снабдевање и извлачење рањених, лакши Рањеници су сви кренули на фронт, а Старци су узимали пушке и стајали раме уз раме са Синовима и Унуцима на првим линијама одбране.
Занимљиво је и то да је једног од најбољих Специјалаца ХВО убио српски Кувар тог дана пуцајући из обичне пушке паповке која му се нашла при руци.
Таквом инјекцијом ангажованости и пожртвовања позадине, уз, како обично кажу Херцеговци, помоћ Светог Великомученика Димитрија, борци Невесињске и Билећке бригаде ВРС успевају да одбију све нападе неодступивши са линије фронта ни за један милиметар.
На крају ће се испоставити да је то била највећа офанзива на српске делове Херцеговине и једна од кључних битака за опстанак и останак српског народа у својој вековној светосавској херцеговачкој колевци.
Вечна вам слава Јунаци!
